Izvor: Danas, 16.Okt.2014, 00:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sakrivanje zločina u Vršcu
Navršava se sedamdeset godina od ubistva građana Vršca, stanovnika Sporedne ulice (Dreilaufergasse) nemačke nacionalnosti, talaca likvidiranih po „sistemu“ sto za jednoga - zbog toga što je major Crvene armije nađen mrtav u bašti kuće broj 126. Isti „sistem“ primenjivala je i okupatorska vlast Trećeg rajha ubijajući Srbe, Rome i Jevreje.
Ne treba posebno naglašavati da je reč o nasumice pokupljenim ljudima, najčešće vinogradarima hapšenim na povratku iz vinograda. >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << Ubijena je i jedna žena koja je u svom vrtu pronašla telo majora, a njen unuk je likvidiran u logoru Stojković kasnije (imao je četrnaest godina). Likvidacija je izvršena brutalno ispred porodičnih kuća u Sporednoj ulici, tela su kolima odvezena na stočno i pasje groblje, lokalitet Šinteraj i zakopana u masovne grobnice. Preko jedne od grobnica kamioni jedne firme prevoze robu svakog dana iako i vlasnik(ci) i lokalna vlast znaju da su ispod asfalta ostaci ljudi koji su bili građani Vršca pobijeni bez suda i dokazivanja krivice, dakle nevini ljudi.
Pokušaji grupe intelektualaca/intelektualki Srba da vrate dostojanstvo žrtvama i skinu ljagu i bruku sa svih nas već duže od decenije ostaju uzaludni. Pisac Dragi Bugarčić i moje skromno novinarsko pero izdali smo spomen-knjigu “Krst na vršačkom Šinteraju” pokušavajući da probudimo savest vlastodržaca, opomenemo ih da zaborava nema, da će svi koji učestvuju u mučnom prikrivanju istine kad-tad biti osramoćeni, da će se deca i unuci aktera ove i ovakve vlasti stideti svojih predaka.
Vršačka firma PRO-ING, čija je vlasnica Ljiljana Aleksić, dobila je od Inicijative za srpsko-nemački dijalog (ARRDI) 6.700 evra 2010. godine za pripremne radnje, a danas od “pripremnih radnji” ni traga ni glasa. Snežana Večanski, ispred lokalnih vlasti Vršca, piše Helmutu Frišu, portparolu ARDI-a, čoveku koji je prilježnim angažmanom sakupio novac za podizanje krsta na vršačkom Šinteraju da sada „Aleksandra Panić ima funkciju člana Opštinskog veća za kulturu (funkcija koju je imao Mirko Dobrosavljević, a pre njega Javor Rašajski), koja je nova predsednica Komisije za spomenike. Mislila sam da Vam se javim posle tog sastanka. Inače, od mog poslednjeg pisma dosad NIJE održan nijedan sastanak Komisije zato što je u proproceduri promena članova komisije.“
A za Aleksandru Panić kaže: „Ona nije mogla ništa da obeća pošto izdavanje dozvole ne zavisi od nje, ali će ona uraditi ono što je njen posao, a to je da Predlog Komisije za spomenike stavi na Veće.“ U pismu gospođe Večanski se deus ex machina pojavljuje rečenica: „Muzej nije ništa uradio po pitanju nabavljanja nekog istorijski verodostojnog dokumenta (podvukla NR), pa će gospođa Panić to zatražiti od Muzeja ponovo.“
Za pismenog čitaoca/čitateljku postavlja se pitanje kako je moguće posle čitave decenije zavlačenja, izvlačenja novca od Nemaca i dalje govoriti istim jezikom, koristiti iste metode: nije održan nijedan sastanak, menjaju se članovi Komisije, ništa se zasigurno ne može reći... zavlačenja, odugovlačenja, zamajavanja. Kakvi se to novi dokumenti traže posle knjige u kojoj su prezentovana svedočenja ljudi koji su svojim očima svedočili o masakru u Sporednoj ulici? Nečasno je na ovaj način komunicirati, a bruka ne pada samo na gospođu Snežanu Večanski nego i na one koji joj omogućavaju da se ovako ponaša.
Autorka je publicistkinja iz Beograda
