Izvor: Politika, 04.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Sadimo" flaše i čaše
Da li će se u našoj zemlji za vraćenu plastičnu bocu dobiti novac ili će se problem sakupljanja rešiti namenskim kontejnerima
TEMA DANA
Građani Srbije dnevno odbace desetine tona plastičnog đubreta. Ukoliko se hitno nešto ne preduzme, procene su da će u naredne tri do pet godina priroda i reke biti dodatno zagađeni sa 130.000 do čak 200.000 tona ovog otpada. Iako je u svetu davno prihvaćena reciklaža, koja ne samo da ima ekološki, već i značajan finansijski >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << motiv, u našoj zemlji se preradi tek – mali deo.
Najveća količina iskorišćenih boca i čaša "završi" u rekama, na poljanama, neuređenim deponijama. Ova ružna slika koja govori o našem nemaru ujedno je i zvono za uzbunu ako se zna da je plastika materijal kome je potrebno najviše vremena, čak čitav vek, da bi se razgradio.
Poslednjih nedelja u domaćim medijima zahuktala se rasprava o uvođenju depozitnog sistema, jednog od načina sakupljanja plastičnih boca. Ohrabreni primerom iz Hrvatske gde je početkom godine uveden, zagovornici depozita smatraju da bi "kaucija" za plastične boce ili limenke rešila problem. Oponenti smatraju, pak, da model nije celovit i da je uspešniji integrativni, odnosno sistem posebnih kontejnera u koje građani odlažu otpad prema vrsti. Nadležni još razmatraju modele kako bi se konačno očistilo srpsko dvorište od plastike.
– Suština depozitnog sistema je da se za svaku vraćenu plastičnu bocu ili limenku sa ulice u bilo kojoj trgovini u Srbiji dobije novac. Nešto slično sistemu kaucije za staklene boce. I efekat bi bio isti. Kao što je sada nemoguće videti u rekama, jezerima ili ulicama staklo. Jer, za te flaše neko je platio kauciju pa se ne bacaju – kaže Zoran Petrov, iz ANSA-e, firme koja je podnela zahtev za uvođenje depozitnog sistem i za koji tvrdi da je najjednostavniji i najdelotvorniji u eliminisanju problema ambalažnog otpada.
Uvođenje bi trajalo šest meseci, a kasnija dogradnja još tri godine. Pozitivan primer su zemlje gde se primenjuje i rezultati – više od 90 odsto sakupljene plastične ambalaže. To je svakodnevica skandinavskih zemalja. Nemci su depozitni sistem uveli maja, a komšije Hrvati nešto ranije, januara ove godine – objašnjava Petrov i navodi da bi postepeni prelaz sa manuelnog na automatsko sakupljanje, kao kompletna investicija za depozitni sistem , koštao oko 15 miliona evra.
– Srbija bi imala i druge koristi. Dobili bismo sirovinsku bazu od 30.000 tona PET-a. To bi bio snažan podsticaj za razvoj reciklažne industrije. Zamislite koliko bi se novih radnih mesta otvorilo – kaže on.
Na pitanje zašto je Srbija preplavljena plastičnim otpadom, iz Uprave za zaštitu životne sredine stiže odgovor da je kod nas uvreženo mišljenje da odgovornost leži na državi i lokalnoj upravi.
– A, zapravo, čišćenje treba da plate oni koji zagađuju – proizvođači bezalkoholnih i alkoholnih pića. To je princip koji važi u Evropi i koji je pretočen u Zakon o zaštitu životne sredine. Mi sada tražimo da industrija ili prihvati ili sama ponudi razuman i ostvarljiv mehanizam, koji bi sprečavao bacanje plastičnog otpada – smatra dr Miroslav Nikčević, direktor Uprave.
Postojeći Zakon o zaštiti životne sredine je dovoljna osnova za bilo koji mehanizam prikupljanja odbačene PET ambalaže, a sprovođenje bi zahtevalo podzakonske akte.
Stav SEKOPAK-a, organizacije za pakovanje i zaštitu životne sredine, koju su osnovali Ball packaging, "Pepsi", "Tetra pak", "Knjaz Miloš" i "Koka-Kola", jeste da depozitni sistem nije celovit.
Ne želeći da nastupaju pojedinačno, predstavnici ovih kompanija ukazuju na argumente protiv "kaucije" za plastiku:
– Ako poštujemo standarde EU, zašto odmah ne razmišljamo i o drugim vrstama otpada čije odlaganje tek treba zakonski da se uredi. Niko od nas ne beži od odgovornosti, kako neki žele da prikažu. Jasno je da se ova oblast mora urediti. Ali, tražimo da to bude celovit sistem, na nacionalom nivou, koji će tretirati i limenke i, u budućnosti, problem kartonske, papirne ambalaže i ostalih materijala...
Na opasku da razmišljaju samo o sopstvenom profitu (depozit bi neminovno uslovio rast cena pića) SEKOPAK to ne spori. Ali, kažu da su ista pitanja analizirana i u drugim državama:
– Povećanje cena sokova i alkoholnih pića zbog uvođenja depozita ne samo što direktno utiče na proizvođače, već ima dalekosežnije posledice. U Češkoj je tako izračunato da je depozit mogao izazvati rast inflacije od dva odsto. Pod znakom pitanja našlo se i 12.000 radnih mesta u kompanijama alkoholnih i bezalkoholnih pića. U srpskim trgovinama dominiraju male radnje, pa je pitanje gde bi se tu postavile mašine – detektori za "kauciranje". Nastale bi nove, mini-deponije. Oni ističu i da svaka zemlja nosi određenu specifičnost, te se mora dobro promisliti koje rešenje je najbolje.
Nadležni potvrđuju da imaju u opciji dva predloga.
Prvi, SEKOPAK-a koji tvrde da je depozitni sistem zastareo, iako "Koka-Kola", jedna od članica, istovremeno uspostavlja depozitni sistem u Holandiji i kreditira njegovo uvođenje u Estoniji. Kako je moguće da nešto bude moderno u Holandiji, a zastarelo u Srbiji? Ova grupacija ističe da je prednost sistema koji oni predlažu ta što se u roku od tri do pet godina postižu konkretna rešenja, mada izostaju jasne garancije za procenat prikupljene ambalaže. Međutim, ne treba zaboraviti da će u tom periodu, ukoliko se ne preduzmu odlučni potezi, u prirodu i reke Srbije dospeti od 130.000 do 200.000 tona plastike – kaže Nikčević, direktor Uprave.
Drugi predlog dolazi od najvećeg dela lokalne industrije. Oni iskazuju spremnost da u roku od šest meseci uspostave depozitni sistem, sa garancijom da će se sakupiti više od 80 odsto upotrebljene ambalaže.
Andrijana Cvetićanin
[objavljeno: 04.10.2006.]
