Izvor: Vostok.rs, 09.Sep.2011, 14:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Sačuvaj moju tužnu priču“
09.09.2011. -
„Sačuvaj moju tužnu priču," - pisala je obraćajući se svom dnevniku kao prijatelju, učenica Lena Muhina, daleke 1942. godine. Ovaj dirljivi spomenik hrabrosti i čvrstine ugledao je svetlost dana uoči 70-godišnjice od početka 900-dnevne blokade Lenjingrada u godinama Drugog svetskog rata.
Početkom jeseni 1941. godine fašistička vojska je zatvorila poslednju kopnenu maršrutu koja je vodila iz Lenjingrada na „Veliku zemlju". 8. septembra >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << se stegao obruč blokade. Počela su beskonačna bombardovanja, ali je najteže iskušenje u opkoljenom gradu predstavljala glad, posebno strašna u januarskim danima prve zime blokade. Hleb su dobijali samo radnici, po 250 grama dnevno. Ovih dana umiralo je na hiljade ljudi, ponekad do 6-7 hiljada ljudi dnevno. Međutim, i u tako čudovišnim uslovima i dalje su se držali, radili su, čak su vodili i dnevnike. Ceo svet zna za Tanju Savičevu, koja je na devet stranica notesa škrto beležila kako su iz dana u dan iz života odlazili njeni bližnji. I poslednje strašne reči: „Ostala je samo Tanja". A ime druge devojčice, Lene Muhine dugo vremena niko nije znao. Njen dnevnik, koji se slučajno sačuvao i nalazi se u Centralnom državnom arhivu proučio je i pripremio za štampu istoričar iz Sankt-Peterburga Sergej Jarov. Naučnik je bio zapanjen zapisima ove 16-godišnje devojčice.
To nije prosto suvoparni zapis o naporima i danima blokade, nije samo spisak proizvoda blokade. To je skoro umetnički roman – to su zapisi vrlo prijemčive, emotivne devojčice, koja je kroz sebe propuštala svaki dan u opkoljenom gradu. Blokada se u njenom dnevniku pojavljuje kao epohalni događaj, ali to nije dnevnik samo o blokadi. To je svedočanstvo o tome kako je odrastala mlada devojka, o tome za šta se zanimala i kako ovo zanimanje nije nestalo čak ni ispod olovne težine vremena blokade.
Za nju je dnevnik način da potisne traumu blokade. I zato se Lena trudi da piše samo o nečemu što je upečatljivo i zanimljivo. Povremeno je devojka potištena zbog toga što previše često razmišlja o hrani, ponekad krije namirnice, a toliko ne želi da izgubi ljudsko dostojanstvo. Upravo etički problemi najviše brinu Lenu, ističe Natalija Sokolovska, urednik izdavačke kuće „Azbuka" u kojoj je izašao dnevnik mlade učesnice blokade.
Pročitala sam jako mnogo dnevnika učesnika blokade i između ostalog ove dečje dnevnike. Oni podsećaju na sećanja sužanja iz koncentracionih logora. Tamo se prosto u čitavim rečenicama i pasusima podudaraju opisi sopstvenih stanja i doživljaja i ovog „silaska" u pakao, kad počinju da govore najstrašniji instinkti i istovremeno želja da čovek ispliva.
U maju 1942. godine zapisi u dnevniku Lene Muhine se iznenada prekidaju. O njenoj daljoj sudbini se dugo vremena ništa nije znalo. Zatim se slučajno ispostavilo da je posle majčine smrti devojčica evakuisana. Posle rata je živela i radila u raznim gradovima, a 1991. godine je preminula u Moskvi. Nije postala pisac kao što je sanjala u Lenjingradu pod blokadom. Čak ni svojim rođacima nikad nije pričala o tome šta je morala da preživi, nije pominjala ni svoj dnevnik iz vremena blokade. U njemu su navedene reči: „Mili moj dragoceni druže, dnevniče. Tebi poveravam sve moje tuge, brige i žalosti. A tebe molim samo za jedno: sačuvaj moju tužnu priču na svojim stranicama, a kasnije, kad bude potrebno, ispričaj sve mojim rođacima, ako oni to budu želeli." Dnevnik je 70 godina kasnije ispunio zaveštanje svog autora.
Izvor: Golos Rossii, foto: RIA Novosti
