Izvor: Politika, 17.Apr.2014, 14:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sa one strane normalnosti
Silovanje psa je devijacija seksualnog nagona, ali i snimanje toga i postavljanje na društvene mreže je egzibicionizam
Video-zapis u kome sredovečni muškarac siluje psa lutalicu na divljoj plaži Bećarac u Novom sadu obišao je društvene mreže,a slike su osvanule i u nekim dnevnim novinama. Za dr Zorana Đurića, neuropsihijatra sa Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević”, nema dileme da su i osoba koja siluje psa i osoba koja video-kamerom snima ovaj događaj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << – sa one strane definicije normalnosti.
– Silovanje životinje je devijacija seksualnog nagona i ta osoba možda i može da se leči, ali onaj ko to snima i postavlja ga na društvene mreže ne radi to iz interesa, već zbog psihopatologije. Naime, kod normalnih osoba normalna reakcija na zlostavljanje čoveka ili životinje jeste pomoć nezaštićenom biću a ne snimanje tog čina – kaže dr Đurić.
Na neki način, to bi se moglo porediti sa incidentom u gradskom autobusu kada se često nađu oni koji će pre da snime tuču putnika mobilnim telefonom, nego što će pokušati da ih razdvoje. Američka javnost je, podsećanja radi, pre par meseci bila skandalizovana fotografijom čoveka koji pada pod metro, optužujući autora ove fotografije da mu je bilo važnije da napravi ekskluzivnu fotografiju nego da pokuša da spasi život tom čoveku.
Dr Zoran Ilić, psihijatar i psihoterapeut, primećuje da su socijalne mreže proizvele fenomen glasnika, to jest osobe koje smatraju da je stvar prestiža da prve prenesu neku ružnu vest.
– Onaj ko snima seksualne perverzije zna da će taj snimak obići društvene mreže i na taj način zadovoljava svoju potrebu za egzibicionizmom – kaže naš sagovornik.
On dodaje da je vest o silovanom psu skrenula veću pažnju javnosti od brojnih lepih događaja koji su se desili u istom danu i konstatuje da je naš mozak evoluirao u pravcu selektivne percepcije negativnih, ružnih i upozoravajućih vesti. Dr Ilić navodi rezultate istraživanja Džona Kasiopija sa Univerziteta u Ohaju, koji je ispitanicima pokazivao negativne slike (mrtve mačke i isečena lica), pozitivne fotografije (pica i ferari) i neutralne fotografije (fen za kosu) da bi dokazao da naš mozak mnogo snažnije reaguje na negativne nego na pozitivne stimuluse – što ima svoje evolutivno opravdanje – priprema nas na opasnost i dovodi nas u situaciju da imamo kontrolu nad situacijom.
– Mi se „lepimo” za negativne vesti – pre ćemo pročitati vest da je neko silovao psa, nego da su mladi matematičari doneli medalje sa međunarodne olimpijade znanja. Pažljivi analitičari medijskih sadržaja izračunali su da na jednu lepu vest „dolazi” 17 ružnih i neretko se stiče utisak da se mediji utrkuju u produkciji loših vesti. Posledicu toga je činjenica da smo skloniji da se plašimo nego da budemo srećni. Nažalost, ljudi koji žive u metropolama, verovatnoća da će se zaista desiti nešto ružno raste geometrijskom progresijom – u mestima sa manje stanovnika ima i manje ekstrema – zaključuje dr Ilić.
K. Đorđević
objavljeno: 17.04.2014
