Izvor: Blic, 16.Okt.2015, 09:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SRCE ZA DECU "Stiže zima, a meni nema ko jaknu da kupi"
Uskoro će mraz i snegovi, a ja nemam ni jaknu ni čizme. Prošle zime sam se smrzavao u tankoj vetrovci, kaže Aleksandar Antonijević (11) iz Ponikovice kod Užica.
Od pelena zna samo za tugu i nemaštinu. Nepune dve je imao, a njegova sestra Katarina (13) četiri kada su ostali siročići. Čim im je otac nastradao, majka ih je napustila, nju i ne pamte. Baba Kovina i deda Stojan se staraju o njima. Oboje su bez penzije. Deca nešto novca dobiju po slovu socijalne pomoći, neka >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << crkavica im pripadne od očeve penzije - to im je da prežive.
- Pitala sam babu da mi kupi novu haljinu. Tražila sam od dede televizor za moju i Acinu sobu. Rekli su - skupo je, nemamo - sleže ramenima Kaća.
Razume to Kaća. I Aca shvata. Ali opet pate za mnogo čim što im uz roditeljsku ljubav nedostaje.
- Koliko sam bio srećan kad sam pred školsku godinu dočekao nove patike! Ali ne mogu u njima po avlijama i njivama, zato vijam selom u gumenim opancima. A šta ću zimus kad smetovi zaveju? Čizme nemam! Nema ko ni da mi ih kupi. Čime ću kroz snegove? Do škole u Lunovom Selu su tri kilometra - žali se Aleksandar.
U dvorištu Antonijevića su dve kuće; u onoj staroj im se deda rodio, nova koju je otac počeo da gradi ostala je neistarošena.
- Pre neki dan, kad udariše kiše, prepukao je zid stare kuće. Srce mi se lomilo kad su baba i deca podupirali direcima i molili Boga da se ne sruši, da izdrži barem do proleća. Maštam o danu kada ćemo opremiti novu kuću, kupiti nameštaj, policu sa puno knjiga, svoj orman da složim ono malo moje garderobe - opet je glas devojčice nadglasao plač.
Uključite se u akciju “Srce za decu”!
Omogućimo da Aleksandar i Katarina imaju bolje uslove za život. Ako želite da pomognete, možete poslati SMS na broj 2552 ili uplatiti sredstva na tekući račun Blic fondacije: 2750010221949709 90 - rsd, Societe Generale Srbija, Beograd.
Za više informacija o tome kako da donirate pogledajte OVDE.
- Naš tata Zoran se obesio, u šumi blizu kuće. Iste godine nas je majka ostavila. Nju ne bih želela nikad da sretnem. Da mi dođe na kapiju ne bih je prepoznala. Da me pozove telefonom - prekinula bih vezu, da se pojavi na pragu - zalupila bih vrata - opet kroz suze zbori Katarina.
Onomad su u Aleksandrovom razredu dečaci pričali šta su kupili i gde su putovali. Nije imao čime da se pohvali.
- Završiću školu, fakultet, udati se, biti dobar čovek. Tako ću se najbolje odužiti babi i dedi za godine njihovog odricanja i pažnje. Samo njih Bog da poživi dok Aca i ja ne stasamo za život - sanja Kaća.
- Samo jednom sam bio na moru. Jedini u odeljenju nemam kompjuter, a svi kažu da na internetu ima puno da se vidi i nauči. Svi se sa velikog odmora jave kući, pohvale ocenama, ja ne mogu, nemam mobilni. Ne idem sa drugovima na vožnju biciklima - nemam šta da vozim. Fudbalsku loptu bih voleo, da ne šutiram po dvorištu izlizane krpenjače - kazuje dečak muku što ga tišti.
Pre neku noć sestra se poverila bratu da je drugarica kupila nove cipele i da bi ona htela takve.
- Kad bih imao dovoljno para prvo bih seki kupio cipele, a babi veš-mašinu da više ne pere na ruke - veli Aca.
