Izvor: Danas, 14.Avg.2014, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SAD najviše brine Kina
Dok teritorijalni sporovi u Istočnom i Južnom kineskom moru u kojima učestvuje Kina i mnogi njeni susedi istrajavaju, Sjedinjenim Državama je potrebna jasnija regionalna strategija. Amerika mora istovremeno da podupire svoje interese i obaveze prema saveznicima i izbegava konfrontaciju ili konflikt.
To će biti teško, naročito zbog toga što nije jasno kome treba priznati pravo na sporna ostrva i grebene u regionu, a Sjedinjene Države ne nameravaju da nameću rešenje. U >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << isto vreme, SAD moraju da modernizuju svoje oružane snage da bi odgovorile novim izazovima, naročito kada je reč o usponu Kine. Kako Kina usavršava precizno oružje da bi dobila kapacitete za sprečavanje pristupa određenim područjima, SAD moraju da razmotre kako da odgovore na sve veću ranjivost svojih baza i pomorskih snaga u regionu.
Lakog odgovora nema. Potreban je za nijansu drugačiji pristup, kakav smo predložili u našoj novoj knjizi „Strateška uteha i rešenje“.
Naš pristup je prilagođavanje američke dugogodišnje strategije „dejstvuj, ali okolišaj“, pomoću koje su SAD i njihovi saveznici koristili ekonomske, diplomatske i ponekad vojne instrumente da Kini pruže podsticaje za miran uspon, istovremeno održavajući jake vojne kapacitete.
Problem je što je okolišanje obično tumačeno kao održavanje vojne nadmoći SAD. Ali zbog razvoja Kine i posedovanja savremenog oružja, uključujući rakete za gađanje brodova, SAD ne mogu da održe otpornost svojih snaga u regionu, uključujući mogućnost da nekažnjeno operišu u blizini obala Kine. S obzirom na osetljivost Kine na strane intervencije, jednostrani napori SAD da održe ofanzivnu nadmoć samo bi bili okidač za trku u naoružanju.
Pojedini američki stratezi zagovaraju pretežno tehnološko rešenje za ovu dilemu. Njihov pristup, koncept koji se zove „borba vazduh-more“, nagoveštava mešavinu defanzivnih i ofanzivnih oruđa za hvatanje u koštac s novim izazovima koje predstavlja širenje oružja za precizne napade.
Pentagon zvanično ne usmerava koncept „borba vazduh-more“ ni na jednu posebnu zemlju. Tako na primer, to što Iran poseduje kapacitete za precizne napade i sa Amerikom ima mnogo lošiji odnos zagarantovalo bi nove podsticaje SAD za uspešnu borbu sa sve većim bezbednosnim slabostima.
Ali američke vojne planere očito najviše brine Kina. Neki zagovornici „borbe vazduh-more“ predlažu taktičke preventivne napade na lansere raketa, radare, komandne centre, a možda i na vazduhoplovne baze i podmorničke luke. Veliki deo tih napada bio bi izveden oružjem dugog dometa, koje je stacionirano na teritoriji SAD umesto na moru ili na teritoriji regionalnih saveznika, jer bi ono bilo manje izloženo samim preventivnim napadima.
Nažalost, od logike koncepta „borba vazduh-more“ preti ozbiljna opasnost od pogrešne procene, počevši od imena. „Borba vazduh-more“ je očigledno koncept za borbu. Iako su SAD očito potrebni ratni planovi, one takođe treba da paze da ne pošalju Kini i regionalnim partnerima poruku da njihove ideje zasnivaju odvraćanje od napada prvenstveno na sposobnosti da se brzo i odlučno pobedi pomoću eskalacije ogromnih razmera na početku sukoba.
„Borba vazduh-more“ podseća na „borbu vazduh-kopno“, koju je usvojio NATO krajem 1970-ih i početkom 1980-ih da bi se suprotstavio sve većoj opasnosti Sovjetskog Saveza za Evropu. Ali Kina nije Sovjetski Savez, a odnos Amerike s njom treba da izbegne hladnoratovske reprize.
Potrebno je da se izbegne da ratni planovi zavise od početne eskalacije, naročito od napada na strateški posed na kontinentalnom delu Kine. Ako dođe do koškanja oko ostrva ili plovnog puta, potrebno je da SAD imaju strategiju koja omogućava poželjno rešenje bez sveobuhvatnog rata. U širem kontekstu kinesko-američkih odnosa, čak bi i „pobeda“ u takvom sukobu mogla biti skupa, jer bi mogla podstaći Kinu da gomila vojnu opremu, koja je osmišljena tako da obezbedi drugačiji ishod u bilo kakvom posledičnom koškanju.
SAD i partnerima je potreban širi opseg odgovora koji bi im omogućili da usvoje mere proporcionalne u odnosu na uloge - mere koje pokazuju spremnost da se nametnu znatni troškovi bez eskalacije.
Stalni angažman SAD u regionu iziskuje da Amerika razmotri lekciju Hladnog rata - nikakva tehnološka ispravka neće obezbediti potpunu neranjivost. Ekonomske i političke mere, kao i stalno vojno prisustvo SAD, bile bi efikasnije od uzdanja u samo ofanzivnu eskalaciju, ako bi bilo potrebno da se SAD usprotive akcijama Kine koje su pretile važnim američkim interesima.
Uravnoteženija američka strategija za učvršćivanje regionalne stabilnosti traži sveobuhvatniju kombinaciju rešenja i uveravanja i stav vojske koji odražava ovu mešavinu. Taj pristup bi SAD pružio najbolju priliku da navedu kineske lidere da usvoje kooperativniji pristup teritorijalnim sporovima.
Džejms Stajnberg je bio zamenik državnog sekretara SAD od 2009. do 2011. Sada je dekan i profesor društvenih nauka. Majkl Ouhenion je stariji saradnik na Brukings institutu.
Copyright: Project Syndicate, 2014.
www.project-syndicate.org
