Izvor: Glas javnosti, 08.Jun.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SA LOVĆENA - PROTOJEREJ MR VELIBOR DŽOMIĆ
Posedujem više dokaza da su crnogorski raspopi, od prvog do poslednjeg, još dok su bili u svešteničkom činu zapravo bili sluge i plaćenici komunističkog režima i tajne komunističke policije. Ne samo da su bili vrbovani nego su svoje usluge protiv Crkve Hristove i sami nudili. Počeću od bivšeg arhimandrita Antonija (Abramovića) kao prvog raspopa i pseudopoglavara u Crnoj Gori.
U Arhivu Jugoslavije (Fond 144, Savezna verska komisija, f. 21, br. 257) pronašao sam dopis Franca >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Kosa, načelnika četvrtog odeljenja državnog sekretarijata za inostrane poslove FNRJ. Dokument je datiran 22. maja 1957. i njime se Savezna verska komisija izveštava da se „prema obaveštenju našeg konzulata u NJujorku nalazi Antonije Abramović...On se sada nalazi u vrlo teškoj situaciji kako materijalno tako i moralno... On ima korisno i pozitivno držanje prema našoj zemlji“. Konzulat je predložio da mu se odobri redovna mesečna pomoć od sto dolara kako bi tamo ostao i obavljao poslove za komunistički režim. I tako je tadašnji kaluđer Antonije stavljen na redovni platni spisak crvenog režima služeći finansijeru, a ne Crkvi i narodu. Takav vid njegove „službe“ trajao je decenijama.
Možda bi sve to bilo manje upadljivo da Abramović u oktobru 1993. iz Kanade nije došao u Cetinje da u svojstvu pseudopoglavara prisustvuje „osnivanju crnogorske crkve“ na Trgu maršala Tita. Nakon tog bogohulnog skupa, preko „Pobjede“ se 13. novembra iste godine oglasio crnogorsko Ministarstvo unutrašnjih poslova tvrdnjom da je „Služba državne bezbednosti bila u posedu saznanja o brojnim vezama i delatnostima g. Antonija Abramovića dok je službovao u Crnoj Gori. Među njima ima i dokumenata o njegovim nastranim aktivnostima, koji su zasnovani na izjavama oštećenih lica i nalazima medicinskih ustanova. Nema sumnje da je pomenuti gospodin svojevremeno trebalo da krivično odgovara za učinjena dela. Međutim, zbog specifičnog odnosa sa raznim obaveštajnim službama, on je tu odgovornost izbegao napuštanjem tadašnje Jugoslavije i odlaskom u Kanadu“. Da stvar bude jasnija, MUP Crne Gore (isti organ će sedam godina kasnije registrovati Abramovićevu tvorevinu) tada je u saopštenju istakao da je te informacije, „koje su poznate ne samo SDB nego i ljudima koji su usled njegovog delovanja u tom periodu pretrpeli telesne i povrede svog dostojanstva“, preko svojih službenika saopštio budućem raspopu. On ih je primio uz obećanje da se „ponuđene dužnosti neće primiti“!?!
Morbidno delovanje tajne komunističke policije u ono vreme, kao što se vidi, nije imalo za cilj zaštitu nedužnih ljudi i krivično gonjenje bilo kog prestupnika, pa makar on bio i u svešteničkoj mantiji. UDBA je jedva čekala da se neko svešteno lice zatekne u nekoj slabosti, ali ne zbog toga da bi mu sudili. Sudili su, mučili i tamničili one časne sveštenoslužitelje koji su bili verni Bogu, Crkvi i narodu i koje nisu mogli ni da pridobiju, ni da potkupe, ni da ucenjuju. A pojedine svaštočinje i probisvete u mantiji su zbog njihove slabosti regrutovali u svoje saradnike i sitne plaćenike. Iste metode su primenjivane u Sovjetskom Savezu, Bugarskoj, Rumuniji i u svim komunističkim zemljama. Tadašnja Brozova Jugoslavija, naravno, nije mogla da predstavlja izuzetak.
Iz ova dva pomenuta dokumenta se jasno vide metode koje su tajne službe komunističkog režima koristile da bi zavrbovale pojedina nedostojna sveštena lica da služe njima umesto Bogu, Crkvi i narodu. Naravno, Abramović nije ni jedan, ni jedini, ni poslednji. Ima ih još.
