Izvor: Glas javnosti, 23.Jul.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SA LOVĆENA - PROTOJEREJ MR VELIBOR DŽOMIĆ
Dok je crnogorska UDBA početkom devedesetih godina XX veka srbovala - srbovao je i raspop Miraš Dedeić. Međutim, iako je tek u pedesetoj godini života primio sveštenički čin, i to u mitropoliji Vaseljenske patrijaršije u Rimu, videlo se da mu se sveta tajna sveštenstva nije primila. Prognoze i procene blaženopočivšeg mitropolita crnogorsko-primorskog Danila (Dajkovića) pokazale su se više nego tačnim. Dedeić je svojim skandaloznim životom sablažnjavao verni narod, a to nije moglo >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << da ostane neprimećeno od grčkog mitropolita Spiridona i ostalog sveštenstva u Rimu, ali i izuzetno crkvene i za takve stvari veoma stroge zajednice u Rimu.
Našavši se pred raščinjenjem, tadašnji sveštenik Miraš Dedeić pokušao je da zaigra na svoje „srpstvo“ kako bi izbegao crkveni sud, raščinjenje i prokletstvo Crkve Božje. U crkvenim arhivama sačuvana je molba koju je on 16. maja 1995. uputio mitropolitu zagrebačko-ljubljanskom i sve Italije g. Jovanu. U molbi je, uz prethodno iznošenje svoje biografije, od mitropolita Jovana ljubazno i ponizno tražio da ga primi za parohijskog sveštenika u Mitropoliji zagrebačko-ljubljanskoj. Umesto da je priznao svoje greške i grehove tokom svešteničke službe i pokajao se, Dedeić je tonuo sve dublje. U molbi za kanonski prijem u Mitropoliju zagrebačko-ljubljansku, Dedeić je obmanuo mitropolita Jovana. Svoj problem u mitropoliji Vaseljenske patrijaršije je sa moralnog i crkveno-disciplinskog polja pokušao da prevede na nacionalni. U molbi je tvrdio da je žrtva progona na nacionalnoj osnovi, tj. samo zbog toga što je Srbin, te da ga grčki mitropolit samo i jedino zbog toga progoni. -„Zato što sam organizovao Srpsku crkvenu opštinu u Rimu, Grci su mi zamerili i došlo je do nesporazuma, pa me mitropolit Spiridon stavio pod zabranu sveštenodejstva (usmeno) tri meseca“, pisao je Dedeić u svojoj molbi mitropolitu Jovanu.
Veoma je interesantno to što je Dedeić kao današnji vatreni zagovornik takozvanog crnogorskog jezika svoju molbu mitropolitu napisao na srpskom jeziku, ćiriličnim pismom i ekavicom, a ne ijekavicom kao izgovorom kojim se vekovima služe Crnogorci. Dedeiću nije padalo na pamet da traži neku parohiju u Hrvatskoj ili Sloveniji, nego je tražio Rim. U tom momentu, sebe je želeo da stavi u službu Srpske pravoslavne crkve, pa je napisao sledeće: „U Rimu živim dosta dugo. Znam skoro svaku srpsku kuću i veoma su mi privrženi i zato mislim da bih tu mogao najviše da uradim na korist Srpske pravoslavne crkve“. Dalje, izmišljao je da je tobože osnovao srpsku pravoslavnu parohiju u Rimu samo zbog toga da se podigne jedan srpski hram ili kapela „da Srbi u Rimu ne budu vezani za tuđe hramove, pa da se tako otuđe od Srpske pravoslavne crkve“.
Mitropolit Jovan, naravno, nije mogao da u svoju mitropoliju primi sveštenika koji je bio pod zabranom sveštenodejstva i koji se nalazio u otvorenom crkveno-sudskom postupku. Danas je i svet mali, a kamoli jedan Rim da se ne bi čulo za skandale i sablazni koje je Dedeić pravio kao sveštenik Vaseljenske patrijaršije. Po onoj narodnoj da se dobar glas daleko čuje, loš još dalje, i glas o „padre Mikeleu“ i njegovim rimskim avanturama ne samo da je stigao daleko nego i do onih do kojih je trebalo. Kada čovek danas pročita ovu Dedeićevu molbu, ali i današnja hvaljenja po Crnoj Gori kako nikada nije bio sveštenik Srpske crkve, onda tek vidi da je on u velikom sudaru sa samim sobom. Vreme je pokazalo da se on ne bi održao kao sveštenik ni Srpske, ni Ruske, ni Grčke ni bilo koje pomesne pravoslavne crkve. Bože oprosti, nije mu se dalo.
