Izvor: Politika, 02.Nov.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rukom tesao pragove za kilometre pruga
Tesar Vladimir Jagodić Laćo, iz sela Zarožja kod Bajine Bašte, neumoran i posle šest decenija rada sa sekirom
Zarožje kod Bajine Bašte – „Ma ko nije čuo za majstor Laća. Nema boljeg tesara nadaleko. Sve što u selu treba da se isteše, od rogova na kući do stubova za maline, taj ume. Ko zna koliko kilometara pruga je napravljeno od bukovih pragova koje je on ručno istesao”, reći će vam u selu Zarožju i staro i mlado o ovdašnjem majstoru >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Vladimiru Jagodiću zvanom Laćo.
– Čitav život sam proveo u radu. Svuda bio i svašta radio, sve ručno. Za mene ništa bez sekire, kose, budaka – počinje priču o sebi stari tesar, pa kad ga pitamo koliko ima godina, ovako objašnjava: rodio sam se 1933. godine, ali je posle bio neki požar i arhiva je izgorela, pa sam sada 1935. godište, tako su zapisali.
Majstor Laćo je još kao dečak ostao bez palca leve ruke, ali ga to nije sprečilo da sa sekirom, od koje se šest decenija ne odvaja, bude naročito vešt. Seče, delje, cepa drvo, pravi šta kome zatreba. Nekad se živelo teško u selima, do dinara s mukom dolazilo, pa su se i najteži poslovi obavljali. Jagodići su u ovdašnjim gustim šumama sekli bukve, pravili pragove za pruge, pa ih prodavali.
– Najviše se to radilo šezdesetih godina. Nas četvorica braće bukvu oborimo testerom kladarom, ručno, pa je učetvrtimo. Posle stavljamo na tezgu i stružemo. Šume su bile zarasle, puteva niotkud, najteže je bilo drvo izvući. Sećam se, izveštio sam se toliko da sam mogao dnevno i do deset bukovih pragova da napravim. Otesao sam ih ni broja im se ne zna. Pragovi su bili traženi, s jeseni jeftiniji, s proleća skuplji, negde u Kruševac su ih terali. Jeste to bio težak rad, ali se dobro i zarađivalo – seća se Laćo.
Pravio je i drvene duge, dužice za kace, bačve, čabriće. Deljao ih majstorski, ali pintor nikad nije bio. Nisam majstor da napravim bure, nego drvene delove bureta, kaže uz osmeh.
– Najviše sam zarađivao od koševine. Kosu na rame, pa u livadu, od jutra do uveče. Ne zaboravlja se to znanje, i danas kad uzmem kosu kao da sam uzeo olovku. A svuda sam išao i radio, i budakom, kosom i sekirom. Od Crne Gore, preko Valjeva do Beograda, gde je bilo posla.
Sada majstor Laćo manje radi, živi sa svojom suprugom Radojkom od poljoprivredne penzije, imaju već i petoro praunuka. Pragovi se rukom odavno više ne tešu, dobre kosce zamenile su mašine kosačice. Ipak, poslednjih godina Zarožani šansu traže u gajenju malina, pa starog tesara svi zovu da im pravi stubove za malinjake, ručno pravljeni manje se krive. A on, šta će, da komšije ne naljuti, prihvati se posla. Već je na hiljade stubova istesao. Ručno, naravno, kao što čitavog života radi...
Branko Pejović
[objavljeno: 03/11/2008]
