Izvor: Politika, 20.Jun.2010, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Retko u pozorišta, još ređe u muzeje
Političarima je lakše objasniti značaj matematike, nego neophodnost reforme umetničkih škola i predmeta koji su potpunio zanemareni, kaže profesor dr Ivan Ivić
Dok „ružičasti” sadržaji i „grand kultura” vrebaju na gotovo svakom koraku, od televizijskog ekrana, preko radio-aparata u kolima do sličica „velikih pevačkih zvezda” koje su kupuju na kioscima i lepe u albume, samo 10 odsto učenika i studenata odlazi u pozorište i muzeje. U školama su umetnički >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sadržaji zanemareni, nastava se ne realizuje na moderan način, a čest je slučaj da nastavnici ne žele da organizuju kulturne aktivnosti van škole ukoliko ne dobiju odgovarajući procenat od prodaje karata.
Ovo je samo deo priče koja se mogla čuti na nedavno održanoj tematskoj raspravi Nacionalnog prosvetnog saveta u proširenom sastavu na temu umetničkog obrazovanja u Srbiji. Na naše pitanje zašto je zanemarena reforma ovog segmenta obrazovanja, profesor dr Ivan Ivić, koji u svojstvu eksperta pomaže izradu pravaca razvoja i unapređivanja kvaliteta predškolskog, osnovnog, opšteg srednjeg i umetničkog obrazovanja odgovara:
– Političarima i onima koji donose odluke lakše je objasniti značaj na primer matematike, jer ima veze s privrednim razvojem države. U umetnosti je reč o razvoju i obogaćivanju ličnosti i za to ovaj moderni svet koji stremi ka ekonomiji i profitu nema mnogo razumevanja. I u evropskim dokumentima ta ideja je više deklarativna, manje operativna. Kod nas je mreža škola koje daju umetničko obrazovanje jako, jako nerazvijena, a u opštem obrazovanju, gimnazijama i stručnim školama ti predmeti su marginalizovani, nikada nisu na prijemni ispitima... važna je matematika, prirodne nauke, društvene, istorija, a umetnost je uvek sporedna i zato je teško da sada kada pravimo strategiju razvoja obrazovanja ubedljivo pokažemo koliki je značaj ove oblasti.
Po njegovom mišljenju, opšti kulturni nivo je u padu i to je jedan deo objašnjenja zašto je umetničko obrazovanje marginalizovano. Kako objašnjava, u diskusiji na sednici NPS-a, na kojoj je učestvovao veliki broj stručnjaka, došao je do izražaja stav da reforma ne treba da se svede na smanjenje ili povećanje broja časova, odnosno na učenje predmeta, već da umetnost mora da bude sastavni deo sveobuhvatnog bogatog kulturnog života škole, koji će da se odvija pre svega van učionice.
– Učenici moraju da imaju živi kontakt sa umetnošću. U mnogim zemljama muzeji i izložbe su prava mesta u kojima se uči umetnost, a ne učionica i tu ćemo najveći problem imati sa nastavnicima, koji i na to malo časova što imaju radije sede u mestu. Struktura rada u školama ne sme da bude, kako je jedna koleginica lepo rekla, ispošćena i da se svede samo na časove i isporučivanje gradiva – kaže profesor Ivić.
Dr Vesna Đukić, redovni profesor Fakulteta dramskih umetnosti, član Nacionalnog prosvetnog saveta i Komisije za izradu pravaca razvoja i unapređivanja kvaliteta predškolskog, osnovnog, opšteg srednjeg i umetničkog obrazovanja, smatra da Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja ima velika očekivanja od umetnosti i kulture, ali da postojeći sistem umetničkog obrazovanja ne može da ostvari ciljeve obrazovanja i vaspitanja koje zakon predviđa.
– Jedan od brojnih dokaza za ovu tvrdnju je i u rezultatima istraživanja Predraga Cvetičanina „Kulturne potrebe, navike i ukusi građana Srbije i Makedonije” koji kažu da samo oko 10 odstoispitanih učenika i studenata u Srbiji odlazi u pozorište i posećuje galerije i muzeje. Na osnovu toga se može zaključiti da iako je škola, teorijski i praktično, važan faktor u formiranju kulturnih potreba, navika i ukusa, ona praktično ostvaruje obrazovne i vaspitne ciljeve samo kod jako malog broja učenika – kaže dr Đukić.
Po njenom mišljenju, različite umetnosti nisu podjednako zastupljene u školama, niti su podjednako razvijeni različiti pristupi učenja. Primera radi, ukazuje, dramska umetnost i lutkarstvo su najrazvijeniji u predškolskom programu, umetničko obrazovanje u osnovnoj školi i gimnaziji obuhvata likovne i muzičke, li ne i dramske umetnosti, a druga umetnička područja, poput plesa, pripovedanja, filma, fotografije... takođe su delimično ili potpuno zanemarena i prepuštena individualnoj inicijativi nastavnika i učenika.
–Učenjekroz umetnost je retko zastupljeno i najčešće zavisi samo od lične inicijative i kompetencija nastavnika, a upravo ovakav pristup umetnosti doprinosi razvoju individualnih sposobnosti i kreativnosti učenika, formiranju kulturnih navika i ukusa, omogućava aktivno učenje, doprinosi prevenciji nasilja i ima brojne pozitivne efekte na proces obrazovanja i vaspitanja, a između ostalog i na bolje rezultate u rešavanju PISA testova. Pokazalo se da skandinavske zemlje, na primer, imaju najveći broj časova umetnosti i istovremeno najbolje rezultate u rešavanju ovih testova na kojima učenici iz Srbije ostvaruju slabe rezultate – ukazuje sagovornica.
Ono što profesorka Đukić predlaže je „reprogramiranje” sistema umetničkog obrazovanja tako da budu zastupljene sve umetnosti i različiti pristupi umetnosti. To je, po njenom mišljenju, moguće ostvariti uvođenjem predmeta umetnost koji obuhvata sva tri oblika umetničkog stvaralaštva i druga zanemarena umetnička područja; edukacijom nastavnika za učenje drugih predmeta kroz umetnost (jezik i književnost, matematika, fizika, istorija, domaćinstvo...) iliu nastavni plan i program uključiti predmet dramske umetnosti kao obavezni ili izborni.
Sandra Gucijan
objavljeno: 21/06/2010
