Izvor: Politika, 27.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Retko kod zubara
Četkica i pasta najmanje se koriste u istočnoj Srbiji, samo 8,5 odsto odrasle populacije ima sve zube. – Zašto sve više ljudi odlučuje da crne plombe zameni belim
Najnovije istraživanje Nacionalnog instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut” pokazuje da je u odnosu na period od pre šest godina smanjen procenat onih koji redovno peru zube za čak 16 odsto! Četkica i pasta najmanje se koriste u istočnoj Srbiji, gde zube redovno pere oko 31 odsto >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stanovništva. Žene su redovnije u održavanju higijene zuba (gotovo polovina pere redovno) od muškaraca (32,6 odsto).
Za razliku od drugih zemalja, kultura održavanja higijene usta i zuba u Srbiji je na veoma niskom nivou. Naši stomatolozi upozoravaju da svega 30,7 odsto ljudi posećuje stomatologa, dok samo 15,1 odsto ide zubaru radi kontrole zdravlja zuba. Poražavajući je podatak, takođe preuzet iz istraživanja „Zdravlje stanovnika Srbije” za 2006. godinu, da samo 8,5 odsto odrasle populacije ima sve zube, da 9,3 odsto nema nijedan svoj zub, dok četvrtini građana nedostaje više do deset zuba.
Kada je reč o plombiranju, bele plombe imaju primat u zubarskoj ordinaciji, sudeći prema našoj mini anketi. Rečenicu „Doktore, molim vas da mi zamenite sve ove ružne plombe i da mi stavite one nevidljive” svakoga dana izgovori barem jedan pacijent u ordinaciji stomatologa. Iako ne znaju zbog čega je to dobro i da li postoje neke vrste plombi koje, možda, mogu da budu štetne, naši građani svojim zubarima najčešće kažu da su čuli da su plombe u beloj boji trend u svetu i da ne žele da im se zubi popravljaju zastarelim materijalima. Ovo potvrđuje i dr Boško Veljković, stomatolog Doma zdravlja „Novi Beograd”, koji naglašava da nije velika razlika u ceni, a da građani više vole kada im se plombe u ustima ne vide.
– Došla mi je u ordinaciju pacijentkinja koja živi u Nemačkoj. Insistirala je da joj sve crne plombe promenim u bele, jer su joj lekari rekli da su te stare plombe štetne. To sam prvi put čula i priznajem da nisam sigurna da je to istina. Podjednako koristim i jednu i drugu vrstu materijala za popravku zuba. Kod nas je cena jedne amalgamske plombe 560 dinara, a bele 700 dinara – objasnila je dr Mira Paunković, specijalista stomatologije Doma zdravlja „Rakovica”.
Dr Nikola Lolić, stomatolog Doma zdravlja „Zemun”, kaže da postoje dve vrste materijala koji se koriste za plombiranje zuba, kao i da obe imaju svoje prednosti i mane. Naime, one stare, tamne amalgamske plombe „stvorene” su na bazi žive, pa su čvrste, otporne i relativno jeftine, za razliku od belih koje su skuplje, teže za oblikovanje i idealne za popravku prednjih zuba.
– One srebrnaste plombe koriste se za popunjavanje šupljina u zubima već više od jednog veka, a napravljene su od kombinacije metala, u kojoj je i manja količina žive. Činjenica je da kod amalgamskih plombi teže može da prodre infekcija između zuba i plombe, kao i da su one idealne za stavljanje na „pozadinske” zube, jer se takozvana sila žvakanja nalazi na šestom zubu. Istraživanja kažu da se godišnje sažvaće oko 60 do 80 kilograma hrane po kvadratnom centimetru, pa se zato tu stavljaju one jače koje to mogu da podnesu. Postoji i „sendvič tehnika”, koja se ređe koristi, a to je kombinacija obe vrste plombi – istakao je dr Lolić.
Iako su zdravstvene vlasti u Kanadi, Velikoj Britaniji i Norveškoj zabranile upotrebu plombi sa živom, jedna portugalsko-američka studija je nedavno pokazala da zubne plombe koje sadrže živu ne štete razvoju dečjeg mozga, kao što se strahovalo. Budući da živa vremenom isparava, a poznato je da ovaj metal oštećuje nervni sistem i bubrege, grupe za zaštitu potrošača, a i neki eksperti počeli su da veruju da su amalgamske plombe štetne i traže njihovo izbacivanje iz upotrebe.
U pomenutoj studiji, obavljenoj na više od 500 dece kojoj su između osme i dvanaeste godine stavljane, bilo amalgamske plombe, bilo plombe na bazi smola, ispostavilo se da tokom sedam godina između dve grupe nisu registrovane razlike u pogledu neuroloških simptoma, kao što su tremor, poremećaji vida, sluha ili koordinacije. Slično je konstatovano i u još dve ranije urađene studije.
– Ukoliko bismo odlučili da svim građanima vadimo stare plombe, to znači da bismo bacali oko 600 tona amalgama mesečno. To je suludo. Kod nekog one traju po 30, 40 godina, kod drugog manje. Tragično je što nam ljudi dolaze tek kada ih nešto zaboli, pa, recimo, mora da im se izvadi živac i jedva da se zakrpi tanak zidić zuba. Na Zapadu, na primer, u Kanadi i Nemačkoj postoje zakonska rešenja kojima se građani obavezuju da dva puta godišnje idu na stomatološke preglede, a ako ne dođu moraju da plate novčanu kaznu – smatra dr Lolić.
U Američkom udruženju zubara (ADA) smatraju da bi amalgamske plombe trebalo da ostanu jedna od opcija pacijenata i da su one čak najbolji izbor u nekim situacijama, naročito kada se popunjavaju rupe u kutnjacima, na kojima počiva najveći teret žvakanja hrane.
– Da ne valjaju amalgamske plombe verovatno bi reagovala Svetska zdravstvena organizacija sa preporukom da ih ne stavljamo. Činjenica je i da se stvaraju sve bolje generacije belih plombi i da svaka ima svoje mesto u primeni – dodao je dr Lolić.
Postoji podatak da je jednom našem državljaninu postavljena plomba posle Drugog svetskog rata i da je trajala bez problema čak 44 godine. Kada ju je zamenio novom, ispala je posle četiri godine. Toliko o dugovečnosti savremenih materijala.
Danijela Davidov-Kesar
[objavljeno: 28/02/2008]
