Izvor: Politika, 18.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rehabilitovan pop Radule Božović
Sveštenik Radule Božović, paroh Srpske pravoslavne parohije pridvoričke u Ibarskom Kolašinu, streljan je početkom 1945. godine neposredno pošto su partizani uspostavili vlast na tom delu Kosova i Metohije. Njegovi posmrtni ostaci do danas nisu pronađeni, niti su precizno utvrđeni njegovi poslednji dani. Okružni sud u Beogradu je nedavno, 62 godine posle egzekucije, doneo rešenje o njegovoj rehabilitaciji.
- Moj otac tokom Drugog svetskog rata nije nosio uniformu. Nosio je mantiju, obavljao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je svešteničku službu. Bio je autoritet među Srbima Ibarskog Kolašina, izloženim pogromu od albanskih fašista. Pod takvim okolnostima, pred kraj rata pridružio se pokretu Draže Mihailovića sa namerom da podrži borbu protiv balista. Kada su krajem novembra 1944. godine došli partizani, pozvali su mog oca na razgovor. Odazvao se pozivu, jer mu je savest bila čista. Uprkos tome, izveli su ga pred preki sud i streljali - kaže profesor dr Marinko Božović (64), koji je posle bombardovanja 1999. godine izbegao iz Prištine i danas živi u Beogradu.
Radule Božović rođen je 1909. godine u selu Pridvorica. Završio je Bogosloviju u Prizrenu 1931. godine, posle čega je radio kao sveštenik u svom zavičaju, što je pred Okružnim sudom u Beogradu dokazano dokumentacijom SPC, uključujući i dopis vladike Artemija. Ovaj sud utvrdio je da je Radule Božović saslušan 19. novembra 1944. godine u kancelariji Ozne u Kosovskoj Mitrovici.
Sveštenika je, prema podacima iz zapisnika, saslušavao islednik Rasim Čerkez ispitujući ga da li je sarađivao sa okupacionim vlastima i podržavao "organizaciju Draže Mihailovića", s kim je bio u kontaktu, da li poznaje Srećka Čemerkića, sveštenika Dragog Kujundžića, kapetana Jovana Miladinovića, Petra Trklju, Novicu Dželetovića...
"Na sva ova pitanja sveštenik Radule Božović je negirao da je ikada sarađivao sa okupacionim vlastima i da je ikada radio protiv svog naroda i svoje zemlje... Tvrdio je da u Zubinom Potoku nije bilo pravih četnika, već su to bili ljudi koji su bili pod zakletvom kralju i koji su branili sela od Šiptara. Negirao je da je vršio okupljanje članova i simpatizera organizacije Draže Mihailovića... Tvrdio je da nikoga nije ubio, nikoga nije izdao, niti je bilo šta radio protiv Srba", naveo je Okružni sud u Beogradu u obrazloženju o rehabilitaciji Radula Božovića.
Utvrđeno je da je Odeljenje Ozne u Kosovskoj Mitrovici, posle saslušanja, poslalo dopis Ozni za Kosovo i Metohiju u Prištini u kome traži "dalja uputstva" kako da se postupa sa uhapšenim sveštenikom. "Dalja uputstva" prištinske centrale Ozne nisu pronađena, ali je Božović ubrzo - streljan. Okružni sud u Beogradu tražio je podatke o njemu od Arhiva Srbije i BIA, ali su ove institucije odgovorile da ne poseduju dosije ili dokumentaciju o smrti ovog sveštenika.
Pred sudom je svedočio Vučina Dobrić, profesor istorije u penziji, koji je rekao da je poznavao Radula Božovića koji je bio prijatelj njegovog oca. Izjavio je da je ovaj sveštenik po povratku iz ravnogorskog pokreta, kome se priključio kao intelektualac, a ne kao borac, oko mesec dana pre hapšenja boravio u svom selu. Pozvan je u partizanski štab ("Drugi bataljon") u selo Vuča kod Leposavića, odakle je sproveden u Oznu u Kosovsku Mitrovicu.
Posle toga svedok Dobrić ništa nije čuo o svešteniku Božoviću sve do januara 1945. godine. Tada je, kao vodnik u narodnoj odbrani, pozvan u Oznu gde je video plakate na kojima je pisalo da je preki sud osudio "popa Radula" na streljanje i da je kazna izvršena. Međutim, Marinko Božović je došao do knjige "Zemlja stenje, a nebesa ćute" koju je u emigraciji objavio Milan Bojčević, pod pseudonimom Vojin Simić. Bojčević, i sam uhašen od Ozne u Kosovskoj Mitrovici, tvrdi da je "pop Radule" streljan 17. februara 1945. godine, da je prethodno bio vezan i da su mu zapaljeni brada i kosa... Nove vlasti su konfiskovale i kuću Radula Božovića u kojoj je sledeće dve decenije bila - stanica milicije.
Njegova udovica Radojka Božović ostala je sa petoro maloletne dece, bez prihoda. Umrla je 1992. godine. Rehabilitaciju oca dočekali su samo Marinko i njegova sestra Dragica (75) koja živi u Zubinom Potoku.
[objavljeno: ]
.jpg)
