Izvor: Danas, 04.Sep.2014, 21:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Reforme i ministri
Ako ne računamo reforme još iz Brozovog vremena, koje su stvarno pravile zaokret u ekonomiji, sve ostale bile su ne samo „pucanj u prazno“ nego su i doprinele da tonemo sve dublje i da iz pozicije perspektivne srednje razvijenosti dođemo na grane prezadužene zemlje sa proizvodnjom koja jedva dostiže polovinu onoga što smo imali 1989.
Najviše izneverenih nada bilo je posle 2000. kada se očekivalo da će nova vlast menadžerskom sposobnošću da podigne posustale firme >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << iscrpljene sankcijama i sumnjivim poslovima. Tako je u ekonomskom delu tadašnje vlade ministar finansija Božidar Đelić predstavljen kao vunderkind, a od ministra za privredu Aleksandra Vlahovića očekivalo se da će, kako je to u preambuli zakona o privatizaciji i napisao, povećati zaposlenost i efikasnost sistema. Bez efekata, čak bi se reklo i u minusu, jer svi znamo kako su se završile najave da će novi vlasnici pokrenuti proizvodnju, izvoz, uvesti nove tehnologije.
Model masovnog isisavanja kapitala iz nekad uglednih preduzeća, pranja novca preko kupljenih firmi koje se meri milijardama evra, uspešno je razvijen i u vreme Koštuničine vlade kada je resor vodio „uspešan privrednik“ Predrag Bubalo, dok mu je logistika iz ministarstva finansija bio Mlađan Dinkić - sada bivši političar koji je deceniju i po sa raznih funkcija kreirao „preporod“ domaće ekonomije. Ni vlada Mirka Cvetkovića nije bila srećnije ruke, pa iako je uočila da od domaće isceđene privrede nema vajde i da bi stvar mogla da se preokrene uz pomoć stranih investitora, osim sadašnje uzdanice Fijata, koga smo, uzgred, skupo platili, efekat svih ostalih ulaganja velikih međunarodnih kompanija je na nivou statističke greške.
Zato je vlast naprednjaka podgrejala očekivanja da će se konačno ući u reforme. Najpre je ekonomsku javnost dobro zatalasalo postavljenje u to vreme relativno anonimnog Saše Radulovića. Politički neiskusan i bez prethodno obezbeđene logistike, odlučio je da ukine subvencije i time opasno zapretio uhodanim kanalima za odlivanje državnog novca u (ne)poznatom smeru.
Šta se sada očekuje od novog ministra? Javnost ga doživljava kao relativno mirnog čoveka, aparatčika, nema ogorčenih protivnika niti pasioniranih pristalica, nema velikih izjava o potezima koji će izazvati ekonomski bum, niti bi iko zdrave pameti u to poverovao. Stručnjaci i privrednici uglavnom ćute.
