Izvor: Politika, 14.Feb.2015, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Reč „terorista” kao politička batina
Upotrebljena da zastraši ili ocrni, to je jedna od najtoksičnijih reči našeg doba. – (Zlo)upotreba termina u Srbiji
Može li se Gavrilo Princip nazvati teroristom i služi li takva kvalifikacija prebacivanju krivice za Prvi svetski rat na srpski narod – o tim pitanjima je domaća javnost žustro diskutovala povodom stogodišnjice Velikog rata. Polemika o tome da li izraz „terorista” samo podstiče predrasude među zavađenim zajednicama i potencijalno predstavlja opravdanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za ratove povela se i u Velikoj Britaniji. Povod je Bi-Bi-Sijevo izbegavanje da teroristima nazove islamiste koji su ubili 12 osoba u redakciji francuskog satiričnog časopisa „Šarli ebdo”. Takav stav konzervativci su napali kao politički korektnu popustljivost prema ubicama.
Mnogo gore je prošao Slavko Ćuruvija, vlasnik i urednik „Dnevnog telegrafa”, u vreme kosovskog sukoba 1998. godine. A te i naredne ratne godine Vojska Jugoslavije je u svojim dokumentima, kao ustaljen termin koristila „šiptarsko-terorističke snage”. Jedno od njihovih saopštenja, u kojem se nalazila reč „terorista”, u „Dnevnom telegrafu” je delimično prepričano, kako bi se izbegao taj izraz. Zbog toga se Ćuruvija našao pod velikim pritiskom. Kasnije i otvoreno žigosan kao izdajnik, a ubijen je 11. aprila 1999. godine, usred NATO agresije.
Postupak Bi-Bi-Sija pokušao je da objasni Tarik Kafala, urednik njegovog servisa na arapskom jeziku. On je termin „terorista” ocenio kao „prenabijen”. To se uklapa u uredničke smernice njegove kuće.
– Reč „terorista” može biti prepreka pre nego pomoć u razumevanju – navodi se u smernicama Bi-bi-sija, uz pozivanje na iskustva u izveštavanju iz Severne Irske i drugih mesta gde „nasilje deli zajednice”.
Zato je, preporučuje se novinarima britanskog javnog servisa, bolje koristiti reči koje bliže opisuju počinioca kao bombaša, napadača, kidnapera ili militanta. Takvu suvu deskriptivnost su napali torijevci, u čijim se redovima Bi-bi-si ionako doživljava kao levičarski bastion.
Lord Norman Tebit, čija je supruga ostala paralizovana od bombe kojom je IRA pokušala da ubije Margaret Tačer, uzvratio je Kafali da je „nabijeno” jedino oružje terorista.
„Čudno mi je da Bi-Bi-Si pokušava da sakrije prirodu tih ljudi. Oni su ludi kao pacovi”, nije se lord Tebit u besu uzdržao ni od tog sočnog engleskog idioma.
U polemiku se uključio i list „Gardijan”, čiji je zaključak da napad u Parizu spada u kategoriju terorizma, ali i da ta reč baca senku straha. Jer, političari je koriste da opravdaju neliberalne mere. Panika koju pobuđuje podstiče predrasude prema manjinama, a koristi se i da bi se izdejstvovala podrška za ratove.
– Upotrebljena da zastraši, nagovori ili ocrni, to je jedna od najtoksičnijih reči našeg doba – ocenio je „Gardijan”.
Zaista, izraz „terorista” postao je propagandna batina, sa neizbežna dva kraja, poput kvalifikacije „fašista” u jeziku srpske političke scene devedesetih godina, kada su je jedni drugima dobacivali i vlast i opozicija. Danas, u Ukrajini, proruske snage označavaju vladu u Kijevu kao nacističku, dok im ona uzvraća markirajući ih sve kao teroriste. Zapadni mediji, uz sve simpatije prema Kijevu, klone se preuzimanja tog kvalifikativa i govore samo o „trupama koje zvanična ukrajinska vlast naziva teroristima”.
U izveštajima zapadnih medija sa ovih prostora bilo je „srpskih šovinista”, svega i svačega, ali nikada – „terorista”. U međuvremenu se desio 11. septembar i ta reč, koja je postala glavno strašilo, na neki način sustigla je i nas. Lani je istoričarka Margaret Makmilan Srbiju uoči Prvog svetskog rata ocenila kao sličnu današnjem Iranu po tome što su delovi njene vlasti sponzorisali „terorizam” – Sarajevski atentat.
Dvoseklost naziva „terorista” vidi se i na primeru Amerike. Ona sebe smatra predvodnicom fronta slobodnih i demokratskih država u borbi protiv terorizma. Ali, poznati svetski levičari, poput Noama Čomskog, isto kao i srpski nacionalisti, nazivaju Ameriku najvećom terorističkom silom na svetu.
Za Evropsku uniju i Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, definicija terorizma, kad se uprosti od birokratizama, glasi da su to nasilni činovi kojima je cilj zastrašivanje stanovništva, primoravanje vlada ili međunarodnih organizacija na preduzimanje ili uzdržavanje od nekog poteza, kao i destabilizacija ili uništenje političkih, ustavnih, ekonomskih i društvenih struktura država ili internacionalnih tela. Po toj definiciji, napad na „Šarli ebdo” svakako jeste bio teroristički.
Mora se priznati i da bi atentat koji je počinio Princip danas potpao pod ovu savremenu definiciju. Ali, tu se opet dolazi do dvostranosti tog pojma: kako kaže anglosaksonska izreka, onaj ko je za neke terorista – drugima je borac za slobodu. A Princip i „Mlada Bosna” su činili isto što su u ono vreme preduzimali i drugi narodi u borbi za oslobođenje i nacionalnu emancipaciju u smeru uređenja koje se danas naziva liberalnom demokratijom.
Priznao je to i Kristofer Klark, istoričar koji je u prvom izdanju svoje knjige „Mesečari” okarakterisao Principa kao teroristu. Kasnije ga je ocenio kao hrabrog, posvećenog i bogatog idealima. Najavio je i da će u idućem izdanju „Mesečara” Principa prekvalifikovati u – atentatora.
Čudna povezanost terorizma i borbe za ljudska prava postoji oduvek. Jer, pojam „teror” prvi put je, kako podseća „Gardijan”, upotrebljen u Francuskoj revoluciji. Njeni čelnici su tako nazivali svojevrsnu strahovladu zavedenu kako bi se odbranili od antirevolucionarnih elemenata i neprijateljskih stranih sila. Principe svoje Deklaracije prava čoveka i građanina Francuska je pronela Evropom i napoleonskim ratovima koji su bili i imperijalistički pohod. U savremenom dobu, Amerika se ponašala na sličan način.
Vladimir Vukasović
objavljeno: 14.02.2015.
