Izvor: TangoSix.rs, 05.Nov.2014, 10:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Reakcija Predraga Grandića o problemima Muzeja vazduhoplovstva
BEOGRAD – Nekadašnji direktor Muzeja vazduhoplovstva Predrag Grandić poslao nam je svoju verziju priče i reakcije na tekstove objavljene prethodne nedelje. U skladu sa našom uređivačkom politikom da javno iznesemo mišljenja i podatke svih relevantnih strana i pojedinaca u sporu, reakciju Predraga Grandića objavljujemo u celini i bez redakcijskih izmena.
„Što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi.“ Valtazar Bogišić (1834.-1908.)
U Privrednom sudu >> Pročitaj celu vest na sajtu TangoSix.rs << u Beogradu u registarskoj košuljici Muzeja, uložen je osnivački akt od 30.10.1970. godine sa 13 (trinaest) osnivača a ne 17 (sedamnaest) kako govori član Upravnog odbora Muzeja vazduhoplovstva Beograd (MVB) gospodin Aleksandar Kolo.
Od tog broja 3 (tri) osnivača su sa teritorije bivše nam države SFRJ a 10 (deset) sa teritorije Republike Srbije. Tokom više od četiri decenije osnivačkih agonija a skladu sa gornjom izrekom, smatram da je istorijski okvir u kome je nastao i razvijao se Muzej, nestao zajedno sa rušenjem Berlinskog zida a dotučen rušilačkom energijom građanskog rata i siromaštva. Potrebno je ustrojiti nove elemente održivog razvoja koji bi pokušali da očuvaju generacijsku energiju i nacionalni ponos našeg vazduhoplovnog hrama. U ovom postmodernom periodu verujem da ćemo (iznova) naći iskreno nadahnuće i nadu u njegov opstanak i prevazići trenutne aktivnosti koje nas na javnoj sceni – radzvajaju, svađaju i luče čudnu emociju – ono što se u narodu kaže: da komšiji crkne krava.
Potrudiću se da pratim aktuelni i dominantni pristup u našem medijskom prostoru te ću „smoći snage“ da procenjujem rad drugih ljudi, ali sa minimalnim odstupanjem od istog – sve moje informacije su ilustrovane originalnim dokumentima i proverljivim i dostupnim izjavama i bez ambicija da bilo koga (naročito sebe) aboliram od činjenja ili nečinjenja.
Na samom početku osvrnuću se na tvrdnje v.d. direktora Zorana Radojevića o postojanju, kako kaže, nekog navodnog dokumenta na osnovu koga se tvrdi da je Vojska uložila 70% u postojanje Muzeja vazduhoplovstva, te da Ministarstvo odbrane nije upoznato da je taj dokument po svemu sporan i nevažeći. Naglašavam da je na osnovu naloga Upravnog odbora (UO) MVB javnim pozivom, angažovana ovlašćena revizorska kuća koja je u skladu sa zakonom i postojećom dokumentacijom izvršila procenu ulaganja investitora-osnivača i drugih subjekata do zatvaranja investicionog ciklusa 31.12.1991.godine. Dokument je upućen osnivačima MVB, ali do danas se niko nije oglasio niti ga je osporio, osim koliko vidim gospodina Radojevića. Kao ilustraciju navodim da je referentna dokumentacija za procenu investicija dostupna samo u muzeju i da istu ne poseduje niko od osnivača, te samim tim ne poseduju ni dokaze o učešću u vlasničkoj strukturi MVB.
Izveštaj revizora by Petar Vojinović
Privremeno – udarničko otvaranje Muzeja za javnost je bilo za dan Ratnog vazduhoplovstva 21. maja 1989. godine. Dati rok po svaku cenu je morao biti ispoštovan. Živi svedok tih dešavanja je i čovek koji je uz funkciju na kojoj se nalazio, uložio i ličnu energiju i entuzijazam – general (pot)pukovik Zvonko Jurjević. Posle otvaranja, izložbena postavka i muzeološki rad u muzeju ostaju zaleđeni u tom vremenu.
Naknadne tematske izložbe koje su popunjavale prostor stalne izložbene postavke kreirane su po istom principu – u zadnji čas. Do polovine prve decenije 21. veka – vreme digitalizacije i informatičke ere u regionu, niti jedan eksponat na stalnoj postavci nije bio upisan u registre niti stručno obrađen, te samim tim nije smeo biti ni dostupan za javno prikazivanje. U kustoskoj arhivi ne postoji adekvatna dokumentacija o konzervaciji i restauraciji pošto se ista vršila u vazduhoplovnim zavodima i hangaru lake avijacije JAT-a.
Najveći broj vazduhoplova i opreme nisu uvedeni u bazični muzejski dokument – Ulaznu knjigu koja je pisana grafitnom olovkom bez prošivanja stranica a lepljene stranice bez numeracije su se radzvojile. Ne postoji dokumentacija o preduzetim merama primarne konzervacije ni adekvatnih fotografija i opisa stanja drugih predmeta iz zbirke vazduhoplova iz jednostavnog razloga što ih kustos nije dužio. Tu spadaju i izložbeni eksponati sa stalne muzejske postavke, što je kršenje zakona.
Početkom 2005. godine, pod pritiskom, počinje unos u inventarske knjige muzeja na osnovu okvirnog dokumenta o poklonu sa Mašinskog fakulteta Beograd, ali bez prethodnog unosa u Ulaznu knjigu. U fokusu javnosti još uvek je bio pokušaj prodaje delova aviona Ju-87B-2.
Izveštaj kustosa by Petar Vojinović
Izveštaj o preduzetim merama na zaštiti by Petar Vojinović
Zadnja repna sekcija ovog aviona bila je izložena na stalnoj postavci do 2011, kada je privremeno upućena na izložbu na Kalemegdan, povodom jubileja Aprilskog rata. Po povratku sa izložbe ovog eksponata, kustos Zoran Radojević dobio je radni zadatak da ispravi greške u označavanju koje su nastale nestručnim farbanjem repne sekcije u zavodu. Koliko znam repna sekcija Ju-87B-2 još uvek je u vlažnom depou a do danas u Ulaznu knjigu i Knjigu inventara nije upisan još jedan unikat – helikopter Hiler, poklon Mašinskog fakulteta. Polovinom osamdesetih godina Mašinski fakultet iz Beograda je obustavio sistematsko predavanje svojih zastarelih učila Muzeju iz razloga što je upravnik Muzeja prodao vredne oldtajmere – F-47D tanderbolt i Me-109 G-10 (u kompletu sa retkim topom Mk-108 koji je bio na duženju kod materijalnog rukovaoca Muzeja JRV). Kustos Zoran Radojević, svedok je i saradnik svih muzejskih transakcija i prodaja u ulozi konsultanta, veštaka ali i glavnog kreatora ambalaže za transport. Na volšeban način izvađen je motor iz ekskluzivnog eksponata N-60 galeb a motor prodat stranom kupcu za održavanje aerodroma u zimskim uslovima. U prodaji oldtajmera i druge vazduhoplovne opreme, tokom devedesetih godina naš muzej je postao lider u regionu, kako se to danas kaže. Kao ilustraciju prilažem fotokopiju časopisa Narodna Armija iz decembra 1990. godine.
Biznis nebeskim oldtajmerima by Petar Vojinović
O vrsnoći i značaju nečijeg dugogodišnjeg rada govore pisani tragovi a u muzeologiji je to dokumentacija koja ostaje uz predmete iz zbirke kojom je zadužen i za koju je plaćen radnik na zaštiti kulturne baštine. Sa setom i nevericom (lični uvid) konstatujem da radno angažovanje kustosa Zorana Radojevića na poslovima zaštite i prezentacije vazduhoplovnih kulturnih dobara nije dostojno dokumentovano usled nedostatka referentne dokumentacije na zaštiti predmeta u svojim zbirkama. Do sada (uglavnom) glavna dokumentacija i arhiva ovog kustosa je živa reč a garancije su tipa – majke mi. Inženjer Radojević je aktivno učestvovao u izradi proračuna, konstukciji, projektovanju i montaži sistema kačenja eksponata i njihovo podizanje u izložbenu poziciju. Međutim, danas, je samo njegova živa reč garancija da su ovi sistemi sajli i okova predimenzionisani nekoliko puta te samim tim i bezbedni za posetioce i eksponate. Bavio se primarnom konzervacijom i neophodnim popravkama ali u dokumentaciji eksponata ne postoji evidencija početnog i sadašnjeg stanja, kao što ne postoje ni muzejski kartoni koje je ovaj stručnjak obradio. U stvari, postoje kartoni iz perioda polaganja njegovog kustoskog rada o vazduhopovnim motorima ali sa fingiranim brojevima iz inventarske knjige.
Izveštaj kustosa by Petar Vojinović
Redak izuzetak je angažman na preventivnoj zaštiti i obradi delova aviona Lajtning P-38 gde mu je radni zadatak nalagao da prvi put izvrši muzeološku obradu predmeta koji se nalazio u depou prethodnih tridesetak godina, pri čemu nije imao relevantan podatak o konačnom broju integralnih delova niti gde se nalaze. U ovakvim muzeološkim uslovima kustos nije mogao da se pozove na odgovornost jer nije ni bio zadužen sa zbirkama i njihovim predmetima (koje su samo nominalno postojale). Pored toga ni ostala materijalna sredstva, arhivska građa, tehnička dokumentacija, biblioteka, većina alata nije bila zaštićena ličnim zaduženjem. Posle knjigovodstvenog uvezivanja svih muzejskih i osnovnih sredstava više niko neće biti aboliran za ovaj javašluk, nemar i neodgovornost. Kao v.d. direktora gospodin Radojević odgovara za zakonitost i pravilnost u radu muzeja. Svojim dosadašnjim (ne)činjenjem i zloupotrebom službenog položaja oštetio je muzej za više od 100.000 evra (sa kamatama) nepreduzimanjem pravnih radnji na zaštiti interesa i finansijskih potrživanja muzeja, načinom da je svesno opstruisao, te doprineo da nastupi zastarevanje finansijskog duga jednog od osnivača MVB i time Muzeju naneo veliku materijalnu štetu.
Tokom 2002/2003. godine, posle više decenija, pristupilo se klasifikovanju i sređivanju nepopisane muzejske građe i predmeta u depou i tehničkoj etaži, jer se pre toga fizički nije moglo prići do više od 70% stokovanih predmeta. Tim povodom u tehničkoj etaži smo „arheološkim prekopavanjima“ pronalazili i minsko-eksplozivna sredstava, lansere raketa, rakete i avionske bombe. Posle početne neverice, ista smo grupisali u jednu „očišćenu“ prostoriju. Uz svesrdnu pomoć gospodina Radojevića većina ovih sredstava je prepoznata, te utvrđeno mesto porekla i vreme dolaska. Ovaj „rastresiti raspored“ eksplozivnih sredstava u vlažnom depou i tehičkoj etaži po naknadnom iskazu gospodina Radojevića napravljen je da bi iste sakrio od upravnika muzeja. Da je gospodin Radojević znao o kavim sredstvima se radi govori i podatak da je određen broj vazduhoplovnih bombi transportovao na letilište gde je bio mehaničar, oružar i serviser lakog jurišnog aviona koji je izvodio borbena dejstva.
Iz svega, ovde navedenog, čudi me javni prekor upućen Komandi V i PVO za militarizaciju muzeja. Dokumentovano je, a postoje i živi svedoci da su gospodin Radojević i dva muzejska radnika, bili jedini delatnici, koji su, u ta burna vremena, sa aerodroma u otcepljenim republikama prikupljali vazduhoplovna sredstva, motore, opremu alatne mašine, strugove pa i ovo naoružanje od interesa za muzej. U saradnji sa odgovornim ljudima za evakuaciju sa tih aerodroma i baza, pravio je transportne listinge koje je trebao da preda nadležnim ljudima iz K-de RV i PVO po okočanju akcije. Da li je to radio ne znam, ali za ovakav odnos prema tehnici i novopridošlim „sredstvima“ u muzeju, veliku odgovornost snose nadležni organi u Komandi RV i PVO u Zemunu.
Da svest o bezbedonosnom stanju u depou posle „vrućeg“ iskustva sa bombama nije poboljšana govore i dva puta ponovljene aktivnosti kustosa Radojevića, gde je u depou „razmestio“ na stotine kilograma agresivnih i zapaljivih hemijskih sredstava za farbanje između i pored naših najekskluzivnijih eksponata FW-190F-8, Jak-9P, S-49A, FIAT G-50bis, većeg broja jedrilica, bez da je ikoga obavestio o svrsi i razlozima ove „akcije“ niti obezbedio protivpožarne aparate.
Izveštaj kustosa
I pored kriznih vremena i nejasne upravljačke i vlasniče strukture, posvećeni muzejski poslenici mogu da rade na ostvarenju misije i vizije muzeja. Poznato je nažalost, da na stalnoj izložbenoj postavci ne postoje osnovni podaci o eksponatima, što je nepojmljiva bruka i sramota, te je u saradnji sa srpskom redakcijom Wikipedie pokrenuta inicijativa za inplementaciju QR koda. Uz postojeću fejsbuk stranicu, kreiran je sajt muzeja, štampan referentni vodič kroz vazduhoplove, učinjen korak ka elektronskoj obradi muzejskih predmeta sa štampanjem kompletnih muzejskih kartona. Sličan muzeološki karton bio je bitan argument u sprečavanju inicijative o preuzimanju eksponata iz depoa od strane bogate evropske zemlje. Učinjen je veliki napor i u zakonske okvire su dovedeni muzejski registri kao i knjigovodstvena zaduženost muzejskih predmeta.
Izveštaj, stanje registra by Petar Vojinović
Pokrenut je postupak legalizacije i tehničkog prijema zgrade uz svesrdnu pomoć i zalaganje gospodina Velibora Pecije glavnog arhitekte muzeja. Napominjem da je nakon više od četrdeset godina muzej od Ministarstva kulture i informisanja dobio potvrdu da je kulturna ustanova. Sredstava za tekuće održavanje bila su minimalna. Povećanjem i intenziviranjem muzejskih sadržaja i usluga višestruko je povećan dotok sredstava za ovu namenu, remontovani su i vraćeni u funkciju skoro svi ventilatori na krovu zgrade, na stalnoj postavci u rad je pušten sistem ventilacije i klimatizacije, a po prvi put su povećani kapaciteti za aktivnosti i pružanje usluga u noćnim i zimskim uslovima redizajnom i instaliranjem unutrašnjeg i spoljašnjeg osvetljenja. Ostvarena je sveobuhvatna saradnja sa vazduhoplovnim i maketarskim udruženjima kao i sa vazduhoplovnim jedinicama.
Saobraćajni institut CIP donirao je sanaciju projekta prilaze rampe muzeja sa sanacijom i rekonstrucijom sanitarnog čvora za posetioce. Međutim, iz „nekog“ razloga muzej je odustao od plaćanja PDV na ovu besplatnu donaciju! Prioritet je bio na „spašavanju“ istorijskog hangara iz susedne države. Bez konsultacija i odobrenja UO MVB, v.d. direktora se u ovu međunarodnu operaciju upustio na preporuku svojih „savetnika“, a krajnji rezultat je prazna muzejska kasa i zakrčen službeni parking sa vrednim istorijskim materijalom koji trune i rđa.
Još jedna od stručnih napomena v.d. direktora Radojevića Ministru odbrane je i njegovo pojašnjenje termina revizije muzejskog fonda. Međutim, direktor Radojević zna da realizaciju revizije muzejskog fonda (nikada nije izvršena a zakonska odredba je obavezna u deset godina), isti mora biti uredno dokumentovan godišnjim izveštajima o stanju istog a podrazumeva se da je uredno popisan a od strane kustosa materijalno zadužen. Međutim „sredstva“ koja nisu popisana kao i predmeti i muzejski materijal koji nije obrađen, dokumentovan, van domašaja muzejskog računovodstva i ne postoji u muzejskim registrima ne može ni biti podvrgnut instrumentu revizije, već prvenstveno njegovoj početnoj evidenciji – upisu u registre i knjigovodstvene isprave.
Za ovaj kompletan javašluk i stručni nebrigu oko bezbednosti predmeta i posetilaca, pored ostalih „zaslužan“ je i matični muzej Nauke i tehnike u Beogradu. Ovaj muzej je aktom Minstarstva kulture iz 2005. godine određen da vodi stručni nadzor većine muzeja koji se staraju o tehničkoj kulturnoj baštini pa i MVB. Stručni nadzor pomenuti muzej vrši od 2001.godine. Sagledavanjem ovih izveštaja o stručnom nadzoru može se zaključiti kako se vrši(o) stručni nadzor nad našom kulturnom baštinom tokom zadnjih petnesetak godina. Nadam se da će ovi dokumenti skinuti maske o svim akterima ove stručne agonije muzeja.
Pismo Predragu Markoviću by Petar Vojinović
Inspekcijski nadzor by Petar Vojinović
Pismo sekretaru Tasiću by Petar Vojinović
Još jedna kockica mozaika dešavanja u i oko MVB je i istrajni (desetogodišnji) napor direktora muzeja MNT mr Sonje Zimonjić da MVB stavi pod svoju administrativnu kontrolu – kao vazduhoplovno odeljenje Muzeja nauke i tehnike, te tako navodno isti dođe do budžetskih sredstava. Ovaj stav je intenziviran sredinom prošle decenije ali ove „napore“ je sasekao direktor Biga Slavko. U ovom periodu pojačan je napor gospođe Zimonjić da metodom korak po korak usisa MVB, preuzimanjem osnivačkih prava kompanije Kluz-Padobrani Beograd. Naime, ova vazduhoplovna kompanija je kratko vreme po potpisivanju ugovora o ostvarenju zajedničkih interesa odustala od istog, ali su uredno prihvatili i priznali postojeći dug te odustali od učešća u organima upravljanja. Posle više godina zamrznutog statusa i raskidanja ovog poslovnog ugovora, na jedan interesantan način direktor mr Sonja Zimonjić se pojavila na sednici UO MVB tvrdeći da je preuzimanjem osnivačkih prava stekla pravo da ravnopravno učestvuje u njegovom radu i odlučivanju. Detalje o radu UO MVB, kao i njegovu buduću sudbinu ne bih dalje komentarisao.
Ugovor o poslovnoj saradnji by Petar Vojinović
Pored novopečenih ivestitora i preduzimača, prvenstveno ljubitelja muzeja, koji se zalažu za opstanak i preživljavanje muzeja, postoje prvoborci koji svim silama nastoje da na severnom delu naše Republike osnuju još jedan vazduhoplovni muzej, i vidljiva je njihova briga oko atomizacije i pojavljivanja još jednog, južnog vazduhoplovnog muzeja. Ovu, nedovoljno afirmisanu, obrazloženu i na dugom štapu ideju treba, po svaku cenu obezvrediti i dezavuisati sa proverenim spin majstorima. U ovom „ratu“ za budućnost muzeja, aktivno učešće i svekoliku podršku i inicijativnost daje i predsednik Skupštine Zajednice Naučno tehničkih muzeja gospodin Bratislav Petković sa nepokolebljivom i istrajnom energijom u otkrivanju nekompetentnih ljudi sa zlobnim i zlim namerama. Pošto se i sam okušao u kreiranju otvorenih pisama odgovor na to pismo je do sada bio upućen samo čelnicima Zajednice naučno-tehičkih muzeja.
Otvoreno pismo Bratislavu Petkoviću by Petar Vojinović
Predrag Grandić
03. novembar 2014 godine.
