Izvor: Politika, 03.Sep.2011, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rćani se više ne boje kiše
U selu od tri slova ostalo je isto toliko krečana, one se tek s vremena na vreme zadime, jer je doba njihove slave prošlo
Rti – Slavo Slavković napuniće ovog septembra petu godinu. Čitavog leta pomaže dedi, i pored najboljeg poslovođe na svetu naučio je da peče kreč i ćumur. Pitanje je da li će mu život ikad zaiskati tu s mukom stečenu nauku.
– Daj bože. Vreme je polako pregazilo krečane, sad ljudi kupuju „jupol“. U celim Rtima danas rade >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << samo još tri krečane, kod Miloja i Milovana Slavkovića i naša – kaže za „Politiku“ Slavimir Slavković ((56), Slavov deda.
Tako je ovaj zanat, sva je prilika, zanavek platio danak svima pisane prolaznosti. Kreč je osvanuo pre vek i po na čatmarama, i u čitavom dvadesetom stoleću Rćani su živeli od sveže pečenog kamena. U selu između Guče i Ivanjice tridesetih godina prošlog veka bilo je 149 kuća i svaka druga pekla je kreč za pijacu.
Majstori ovog zanata pričaju da se kamen krečnjak najpre obradi macolom pri čemu se ploče, dakle veći komadi, odvajaju za svodove. Krečane se obično kopaju pored druma u dubinu do 2,5 metra, prečnika metar i po. Sa prednje strane prosečen je otvor za loženje, dok se unutrašnjost ozida ciglom i oblepi glinom. Iznad otvora ostavlja se kružni ispust sa koga se zida svod visok oko pola metra, a taj deo posla može da obavi samo krečar od zanata.
– Za 20 tovara kreča potrebno je po 40 tovara kamena i drva. Prodajemo uglavnom na sitno, u Guči, Čačku i Arilju po 30 do 40 dinara za kilogram, na veliko je dve banke – priča Slavimir.
Rćani se nikoga nisu bojali koliko kiše. Ako ih ona stigne u putu do pijace, onda se kreč „uprpori“ i vrednost mu se smanji nekoliko puta. Isti belaj je ako se u petak, slučajem, ne proda, jer to nije roba koja može da stoji na vazduhu i čeka do sledećeg pazara. U selu od tri slova, često pominjanom u ukrštenim rečima, ostalo je samo isto toliko krečana i Rćani se danas ne osvrću na oblake kao njihovi preci.
Unuk i deda, Slavo i Slavo, imaju i ćumuranu na oko 300 metara od kuće, od koje ih deli neki gaj. Bejahu je potpalili kad su se u Rtima pojavili namernici, i složno poštuju svaki svoju obavezu oko velikog, zadimljenog stoga drveta koje se ugljeniše.
Ćumurane su, za razliku od krečana, pravljene i nad zemljom, blizu zabranu s drvima i nadomak potoka za gašenje. Oko stožera visokog i do pet metara može da se složi 12 kubika drva, red po red, ali nijedno ne sme da dohvati stožer koji mora da „diše“. Na vrhu ćumurane, danas ozidane ciglom, ostavlja se rupa za metalni poklopac, a okolo su mali otvori, odnosno odušci.
– Najpre se spreme drva, na dno idu malo sitnija. Može bukva, cer, grab, topola, lipa, jabuka, šljiva. Jedino vrba nije baš preporučljiva. Kad se napuni do vrha ćumurana se odozgo pali, i stavlja poklopac. Ova ima deset ventila, pa kad počnu da progorevaju zatvara se jedan po jedan i drvo se tako ugljeniše.
Ćumur se peče čitavu sedmicu, na kraju se otvori poklopac i ćumurana ostavi na miru dan-dva da bi se sve pogasilo. Ili, kako ćumuraši kažu, da se „sladi“.
– Ova naša daje 115 džakova po 15 kilograma ćumura i uglavnom sve isporučujemo prekupcima, za 330 do 350 dinara po džaku. Unuk i ja pečemo sedam ili osam furuna godišnje, a nekad dajemo i na poslugu.
Ako je zahtevana brza isporuka, ćumurana se može ugasiti vodom, a ovaj zanat je žilaviji od krečarskog i opstaje. U Rtima se sada dimi osam ćumurana, u susednoj Kotraži još 40, a u Vučkovici, još dalje prema Ivanjici, takođe desetine seljaka prave isti ugalj, po postupku koji se nije menjao valjda od početka civilizacije.
----------------------------------------------
Od subote do petka
U ovom poslu decenijama se ništa nije menjalo, svemu se znao početak i kraj. U subotu se vadi kamen u majdanu i prevlači do krečane. U ponedeljak se krečana puni kamenom i dovoze drva. Utorak je dan kad se krečana potpali, loži čitavu noć i u sredu, vatra se ne gasi 24 sata. U četvrtak kreč se tovari na kola i volovskom ili konjskom zapregom polazi ka 30 kilometara udaljenom Čačku, gde je petak odvajkada pazarni dan.
Gvozden Otašević
objavljeno: 04.09.2011.
