Izvor: Politika, 23.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ratni izveštaj predao Karli del Ponte
Kako je general Pavković dnevnik komandnog mesta Treće armije, kao i operativne izveštaje i naređenja iz 1998/99. predao tužiteljki Haškog tribunala
General Nebojša Pavković u leto 2002. predao je glavnoj tužiteljki Karli del Ponte dokumente o delovanju VJ na Kosovu 1998-99. godine.
Među dokumentima koje je Pavković predao Del Ponteovoj bili su "Operativni izveštaji i naređenja iz 1998/99. godine, kao i opsežan dokument poznat kao Dnevnik isturenog komandnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mesta Treće armije", izjavio je pred Haškim tribunalom vojni ekspert tužilaštva Filip Ku. Pavković je u vreme 1998/99. bio komandant Treće armije, onih snaga koje su na svojim leđima imale težište ratnih operacija, posebno 1999. godine. Svedok Ku nije naveo naslove svih papira koje je navodno predao general Pavković, ali za dva jeste. A to su "Operativni izveštaji i naređenja iz 1998/99" i "Dnevnik isturenog komandnog mesta Treće armije".
Već na prvi pogled mora da bude jasno o kakvim je dokumentima reč. Operativni izveštaji i naređenja su bukvalno prepis dnevne komunikacije između komandi različitog nivoa. Pri tome, izveštaji su akti nižeg ranga od naređenja i naredbi, ali ne moraju da budu manje značajni.
Dnevnik komandnog mesta, ako se vodi u borbenim dejstvima, jeste hartija od vrhunskog značaja. To je ratni dokument koji nije podložan kasnijim prepravkama i redukcijama i bez njega je nezamislivo praćenje operativne hronike.
Izgleda da ništa od toga nije išlo preko kancelarija zaduženih za saradnju sa Hagom. Ku je rekao da je deo dokumenata Pavković predao Ponteovoj posredstvom tadašnjeg premijera Đinđića. Drugi deo tužiteljka je dobila od samog Pavkovića. Važno je da u to vreme bivši ratni komandant Treće armije nije bio na listi optuženih. Bio je čvrsto ubeđen da neće ni biti, i o tome je javno govorio. Nije isključeno da mu je transfer važnih dokumenata pomogao da veruje kako je na taj način definitivno izbegao hašku optužnicu.
U ovom trenutku još ne znamo šta sadrže "izveštaji i naredbe", a šta "dnevnik komandnog mesta". Pavković je oficir s relativno visokom vojničkom inteligencijom, i malo je verovatno da bi dopustio da ga navedeni papiri neposredno kompromituju.
Ali, izgleda da u takvoj vrsti razmene (general njima papire – oni njemu skidanje sa optužnice) nije najvažniji sadržaj hartija, nego sama razmena. Dakle, saradnja sa tužiteljkom koja je omogućena "pristupom važnim podacima". To je bio Pavkovićev adut, vrlo jak.
Zašto je onda general Pavković ipak otišao u Hag, i pored ekstremno visoke spremnosti za saradnju? Mislimo da je to, pre svega, zbog potreba da se tamo obrazloži bliska, neposredna veza sa "vrhovnim komandantom", to jest Miloševićem. U najkritičnijoj fazi rata Milošević je "preskakao" Ojdanića kao načelnika Generalštaba.
U stvari, on ga je u aprilu '99. potpuno skrajnuo, i komunicirao neposredno sa Pavkovićem. Možda se ta ekskluzivna neposrednost može videti u izveštaju ili dnevniku, a možda i ne.
Poznato je da je Ojdanić zbog toga bio ljut (svoju ljutnju zbog marginalizacije obrazlagao je i autoru ovoga teksta, 7. oktobra 2000).
Tužiteljka je svakako umela da iskoristi hartije koje je dobila od Pavkovića za dodatne pritiske na vlast u Srbiji. Često je navodila podatke koje važni ljudi u državi nisu znali, tražila originale, ili čak tvrdila da u rukama ima nešto što inače ne postoji.
Ima naznaka da su još neki optuženici pribegli "ličnoj" saradnji, dajući dokumenta koja su bila važna i za državu i za njih. Oni su imali pristup arhivama i tajnama, pa su verovali da ih to ipak može spasiti dugog robijanja.
Država je imala problema da ispuni svoje obaveze, čuvajući svete tajne koje su pojedinci već davno otkrili. Tužilaštvo je, na primer, šest puta tražilo personalni dosije Ratka Mladića, tačno znajući šta sve sadrži "omot predmeta", i šta još nedostaje. Tek posle šestog zahteva digli su ruke. Možda je birokratski personalni životopis Ratka Mladića konačno stigao gde treba. Ali, čoveka tamo nema.
U oktobru 2000. gorele su vatre u arhivama vojne i državne službe bezbednosti. Ko zna šta je tada sve izgorelo, i šta bi otišlo na sever da nije. Oni koji su palili nisu čuvali državu od saznanja najgorih tajni, već sebe i one koji su ih učinili takvima.
Pavković je čuvao pa predao ono što mu je bilo važno. Verovatno i Perišić. Tek će neki svedoci kazati ko je šta imao u rukavu kao razmenu za svoju slobodu. Neki trajnu, neki samo za Uskrs.
General Nebojša Pavković će, verovatno, već za Uskrs biti u svojoj kući. Zajedno sa Milanom Milutinovićem i Dragoljubom Ojdanićem, on je zatražio da ga tribunal pusti na privremenu slobodu.
-----------------------------------------------------------
Sankcije za odavanje vojne tajne
Krivični zakonik Srbije propisuje kaznu od tri meseca do pet godina zatvora za krivično delo odavanja vojne tajne. Ovo delo čini onaj "ko neovlašćeno drugom saopšti, preda ili na drugi način učini dostupnim podatke koji predstavljaju vojnu tajnu ili pribavlja takve podatke u nameri da ih preda nepozvanom licu".
Vojnom tajnom smatraju se podaci koji su zakonom, drugim propisom ili odlukom nadležnog organa donesenim na osnovu zakona proglašeni vojnom tajnom i čije bi odavanje prouzrokovalo ili bi moglo da prouzrokuje štetne posledice po Vojsku Srbije i Crne Gore ili odbranu i bezbednost zemlje, kaže Krivični zakonik.
Ljubodrag Stojadinović
[objavljeno: 23.03.2007.]
