Izvor: Blic, 11.Okt.2015, 22:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rat ih nije razdvojio
Prva generacija vojnika JNA koja se zaklela maršalu Titu posle njegove smrti okupila se juče u Pančevu u kasarni „Stevica Jovanović“, gde je, pre 35 godina, odslužila vojni rok.
35 godina kasnije, skupilo se njih 11
Tom neobičnom skupu su, pored starešina, prisustvovali i vojnici iz bivših jugoslovenskih republika.
- Sačuvao sam svoj spomenar iz vojničkih dana, gde su mi se svi upisivali. Tu smo pisali ono što su danas uspomene, ali smo upisivali >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i adrese, tada je retko ko imao telefon. Nakon ratova, seo sam u kola i prošao celu bivšu Jugoslaviju i tražio svoje vojničke drugove. Split, Maribor, Ljubljana... sva ta mesta sam obišao. Nekoga bih i pronašao na istoj adresi, do drugih sam lutao, ali sam većinu na kraju pronašao - priča Vladimir Savić iz Loznice, čovek koji se postarao da se ova četa vezista JNA ponovo sastane.
Nisu svi bili na onim adresama sa kojima su se upisali u vojnički spomenar Vladimira Savića. Život je nekoga bacio i van granica Jugoslavije.
- Drugar koji sedi pored mene je Rastko Čop iz Ljubljane, inovator. Davno se odselio u Klagenfurt u Austriji. Boluje od Parkinsonove bolesti. Ne znam šta je bilo kada ga je Vlada pronašao ali se od tada kune u njega da ga je vratio u život. Sećam se da je uvek šetao po kasarni i čukao neki digitron. Vrlo pametan čovek, inženjer. Ima nekoliko patenata iza sebe - hvali svog druga Stojanča Stojanović iz Vlasotinca, koji za sebe kaže da je bio vrlo nedisciplinovan vojnik, i da je zbog svojih nestašluka često dobijao kazne.
Nakon srećnih vojničkih dana, došla su nešto teža vremena. Ratovi u bivšoj Jugoslaviji većinu nisu poštedeli. Dobili su vojne pozive i morali su da se odazovu.
- Bio sam u Vukovaru a moj drug iz klase Željko Avramović u Osijeku. Istu smo vojsku služili a našli smo se na suprotnim stranama gde ne treba. Šta ćeš, zvala me moja država, njega njegova. Ludo vreme. I da nisi hteo, morao si. Srećom, nismo se sreli na ratištu - priča Vladimir.
Brzo menja temu.
- Malo nas je uspelo da dođe, samo 11. Još nekoliko se najavilo, ali nisu mogli. Ovo nam je tek drugi put da se okupljamo za pet godina, ali od sad ćemo češće. Evo, sad je došao i Sterija Gogol. On živi u Kruševu u Makedoniji. I Mile Majdanac iz Srpca u Republici Srpskoj. Doći će i drugi, sad kad smo počeli - nastavlja Vladimir.
Drugove iz vojske i njihove starešine, u kasarni u Pančevu, sa poštovanjem su dočekali pripadnici Vojske Srbije i proveli ih kroz spavaonice u kasarni, gde su se prisetili svojih dana u JNA, nakon čega su druženje nastavili uz ručak u kafani.
ANEGDOTE IZ JNA
Armijsko prvenstvo u košarci
- Uf, pa to prvenstvo 1981. godine je bilo jače nego naša današnja prva liga. Igralo se u Valjevu, preko 20 ondašnjih prvoligaških igrača je igralo, Jerkov, Čutura... pa koliko još drugoligaških. To su sve bili ozbiljni igrači, tada su i profesionalni sportisti išli u vojsku. Jedno od najjačih takmičenja koje vojska pamti - seća se Aleksandar Perić, koji je u svojoj košarkaškoj karijeri bio i igrač i trener i sudija.
Falsifikovanje potpisa
- Nisi tada mogao da ideš u grad kada si hteo. Dva do tri puta mesečno i to ti je. Ali smo zato dobro naučili potpis našeg kapetana Tadića, pa ukrademo nekoliko objava od ovih iz druge spavaonice, stavimo njegov potpis, i kada on nije tu, svi odemo u grad. Jednom nas je uhvatio, i pitao nas je: „Dobro, sve mi je jasno, samo što ste stavili da izlazite u grad u 6 sati ujutru?“ - kroz smeh priča Stojanča Stojanović, dok potpukovnik u penziji Novo Tadić klima glavom i pokušava da ostane ozbiljan. Nekolicina još ume da se potpiše kao njihov starešina.
Instruktor plivanja
- Vlado, a što se ti ne pohvališ kakav si plivač bio? - dovikuju vojnici na ulazu u kafanu.
- Nije on bio nikakav plivač! Prijavio se kao instruktor plivanja samo da bi izašao iz kasarne! Dobio da uči jednog momka sa Pala koji ima skoro dva metra, umalo se obojica nisu udavili u bazenu - pričaju svi uglas.
