Izvor: Blic, 19.Apr.2015, 22:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rasteruju tamu nad Mostarom
Keš ili gotovina? – pitao je konobar u mostarskom restoranu, nakon vrhunskog ručka i usluge! Idealan šlagvort da se proveri međuetnička trpeljivost grada o čijoj podeljenosti slušamo od Dejtona naovamo.
- Gotovina, uvek! – ekavica, podignuta tri prsta i jasna aluzija na fotografiju generala hrvatske vojske na zidu kancelarije braniteljske udruge dva metra od ulaza u kafanu.
Ništa se nije dogodilo, samo širok osmeh visprenog konobara koji je u trenutku shvatio >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << štos i uskoro se pojavio sa računom.
I kad posle dva dana provedena u Mostaru, i još nekoliko sličnih razgovora, čovek pokuša da dokuči zbog čega su se ovde tukli svi protiv svih, jednostavno ostaje bez odgovora. Biće da su se u Mostaru vodile neke tuđe bitke, a Mostarci su bili samo zgodno topovsko meso, uostalom kao i diljem Bosne i Hercegovine.
Dva naroda i ostaci trećeg
Zapravo, ovde se odigrala modernizovana praktična verzija teorije onog engleskog empiriste Tomasa Hobsa o „ratu svih protiv svih“. Prvo je „agresor“ bila JNA, protiv koje su se borili zajedno Bošnjaci i Hrvati, a kad je Momčilo Perišić povukao sa okolnih brda artiljeriju kojom je tamburao po gradu, onda su se dojučerašnji saborci međusobno dohvatili za vratove. Hrvati su srušili Stari most, simbol grada, ostavljajući nepremošćenu Neretvu da ih deli sa Bošnjacima koji su za sebe izborili Istočni Mostar. A Srbi... Srbi su ostali na nivou statističke greške. Situaciju plastično opisuje Veselin Gatalo, novinar i književnik ovdašnji:
- Mostar je, zapravo, žrtva te famozne multikulturalnosti u BiH i jedini grad koji nije većinski jednonacionalan. Tu žive dva naroda, hrvatski i bošnjački i ostaci trećeg – srpskog. Svuda na drugim mestima živi dominantno jedna nacija i ostaci druga dva. Ovde Srbi moraju biti duplo bolji, da bi im se priznala prosečnost!
Kultura bez granica
Ipak, izgleda da onaj vetar sa Neretve iz čuvene pesme polako „rasteruje tamu po Mostaru“ i neki drugi ljudi pokušavaju da krenu dalje zajedno, ostavljajući iza sebe dronjke krvavog građanskog rata. Prvo se međunacionalna saradnja počela obnavljati u sferi kulture i o tome svedoče poslenici mostarskih pozorišta koji planiraju i realizuju zajedničke projekte i u tome im ne smeta ni geografija ni jezik.
- U vezi sa tim famoznim suživotom situacija jer mnogo bolja u stvarnosti, nego što to izgleda kada se gleda spolja. Ovde ni Sarajevo nema pravi uvid u stvarno stanje stvari u Mostaru i po nekoj navici vole stvari prikazivati crno-belo. Još su jaki ti stereotipi, ali život u konkretnim uslovima funkcioniše. Možda bi oblik saradnje među narodima mogao biti jači i bolji, ali stvari svakako idu u pravom smeru. U našem pozorištu su prošle godine igrali glumci iz svih pozorišta u Mostaru, a nakon toga su HNK i Narodno pozorište iz Istočnog Mostara potpisali memorandum o saradnji koji podrazumeva razmenu predstava i glumaca, zajednički nastup prema osnivačima, sarađujemo na nivou produkcije programa zajedničkih projekata i gostovanja, gostujemo jedni kod drugih – kaže Ivan Vukoja, direktor Hrvatskog narodnog kazališta, a njegove reči potvrđuje i Almir Mujkanović, v.d. direktora Narodnog pozorišta koji se geografski i etnički vezuje za bošnjački deo grada.
- Čast je i zadovoljstvo sarađivati sa HNK, jer se, pre svega, radi o tolerantnim ljudima i izuzetnim profesionalcima. Smatram da je grad Mostar na velikom dobitku zbog naše saradnje i tim putem treba da krenu i druge ustanove – napominje Mujkanović.
Suživot
Ljudi su ovde svesni okolnosti koje su bile i koje su sada i znaju da su upućeni jedni na druge i unutar ličnog života ili profesionalnog angažmana žele ostvariti te normalne komunikacije sa ljudima koji slično razmišljaju i rade svoj posao. Nedžad Maksumić, glumac i reditelj u mostarskom pozorištu lutaka, kaže da je to multinacionalna kuća na čijem je čelu Srpkinja.
- Postoje politički problemi i bilo bi lažno govoriti da ih nema, ali to su problemi koji su nastali i postoje izvan Mostara, a prelamaju se preko leđa ovog grada. Prelamaju se tako i preko leđa kulture, pa su institucije podeljene i ima ih prevelik broj sve u funkciji neke zaštite nacionalnih interesa. Ali istorija suživota u Mostaru je puno duža od istorije sukoba i meri se ne desetinama nego stotinama godina, a ovaj naš poslednji sukob trajao je samo nekoliko godina. Najbolje je reći da ne postoji toliko zla koliko ga mi Mostarci možemo pobediti ljubavlju – napominje Maksumić.
Ćirilica ne smeta
Srbi na obodu grada vidaju svoje ratne rane, a najveća je, uz stradale ljude, otvorena na mestu gde je srušena stara Saborna crkva koja je bila jedan od simbola Mostara. Taj vandalski čin sarkastično opisuje Veselin Gatalo:
- Rušena je u afektu, 40 dana. Na kraju su angažovali građevinsku firmu da je sruše, bušeni su temelji i u njih je stavljan eksploziv. Hteli su da nestane.
Pre pet godina se krenulo sa njenom obnovom uz pomoć nemačke vlade, ali su u radove uključeni i Bošnjaci i Hrvati.
- Oseća se da žele da se crkva obnovi i iskreno pomažu. Od našeg povratka u Mostar posle rata imali smo otvorenu podršku mostarske biskupije, hercegovačkih franjevaca i mostarskog muftijstva. Dolaze na naše velike praznike, prijeme, zajedno se obraćamo institucijama vlasti, pomažemo ugrožene... Ovaj projekat smo nazvali „Obnovimo hram, obnovimo Mostar“ sa željom da vratimo gradu jedan od njegovih simbola, ali i međusobno poverenje. Bilo je i predloga da tužimo grad i Federaciju, ali nismo hteli. Bolje da zajedno gradimo, nego da se krivo gledamo – kaže Radivoje Krulj, starešina Saborne crkve i paroh mostarski.
I Radislav Tubić, predsednik Srpskog prosvetno društva „Gusle“, ima samo lepe reči na odnos komšija druge vere i nacije.
- Na svakom koncertu koji održimo imali smo i Bošnjake i Hrvate i kao učesnike i kao publiku. Čak smo imali tri člana hrvatske nacionalnosti. Na našim koncertima nema obezbeđenja, plakati su na ćirilici po gradu i nikad nijedan nije iscepan – navodi Tubić.
Jednostavno
Mostar je kolateralna šteta državnog haosa na nivou BiH. Još nemaju gradsko veće, gradonačelnik je godinama u tehničkom mandatu. Hrvatski deo grada je uređeniji, onaj bošnjački, istočni kaska za „zapadnim“ polubratom, a najveća diskriminacija je prilikom zapošljavanja.
