Izvor: Danas, 10.Sep.2014, 22:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Raskorak zakonodavne i izvršne vlasti /4
2) U postupku provere usklađenosti predloga zakona ne postoji dovoljna koordinacija između zakonodavne i izvršne vlasti. Prema rigidnom shvatanju teorije o podeli vlasti, svaka od tri grane funkcioniše u potpunoj autarhiji, u svakom smislu razdvojena od ostale dve.
Posledično, ako bismo prihvatili ovo stanovište, pri proveri usklađenosti predloga zakona koje Vlada upućuje Narodnoj skupštini, svaka koordinacija ne samo da ne bi bila potrebna već bi se mogla smatrati nepoželjnom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << budući da zakonodavna vlast ima konačnu reč pri usvajanju normi zakonske snage, pa u tom procesu treba i da kontroliše navode Vlade o usklađenosti tih normi sa pravom EU. Naravno da ovakvo shvatanje ne odgovara niti pravnoj tradiciji Srbije, niti je u skladu sa principom racionalnog i efikasnog funkcionisanja državne vlasti. Međutim, u praksi se gotovo uopšte ne koriste ni oni mehanizmi koje pružaju postojeći akti, dok se teško može govoriti o sistematskom osmišljavanju novih. Na primer, Poslovnik Narodne skupštine (NS) pruža mogućnost svakom od odbora da u okviru svog delokruga "razmatra plan rada i izveštaj nadležnog ministarstva" i da od državnih organa traži "informacije i podatke iz njihove nadležnosti", dok se u odredbama o pojedinačnim odborima sistematski navodi da oni razmatraju predloge zakona i drugih opštih akata iz njihove nadležnosti. I kada parlament koristi neke od ovih mehanizama nadzora i kontrole nad radom izvršne vlasti, oni retko služe za predstavljanje postignutih rezultata ili, još ređe, planiranih aktivnosti u procesu usklađivanja sa pravom EU. Pored toga, zakonski predlozi pred parlament često stižu stihijski, nevezano za NPAA ili druge ranije usvojene godišnje ili višegodišnje planove zakonodavne aktivnosti. Može se zaključiti da bi i postojeći normativni okvir, kada bi se stručno i u punoj meri koristio, pružao dovoljno prostora za relativno zadovoljavajuću kontrolu usklađenosti domaćih propisa sa pravnom tekovinom EU.
3) U fazi javne rasprave o predlogu zakona, kada do nje uopšte dođe, ni državni organi, ali ni većina drugih zainteresovanih aktera ne obraćaju dovoljno pažnje na pitanja usklađenosti predloženih normativnih rešenja sa pravom EU. U skladu sa članom 41 Poslovnika Vlade "predlagač je obavezan da u pripremi zakona kojim se bitno menja uređenje nekog pitanja ili uređuje pitanje koje posebno zanima javnost, sprovede javnu raspravu". I pored toga što - za razliku od Poslovnika NS koji se, po svojom mestu u hijerarhiji pravnih normi, može izjednačiti sa zakonom - Poslovnik Vlade nema snagu zakona, obaveza organizovanja i efektivnog sprovođenja javne rasprave se smatra dobrom demokratskom praksom. Razumljivo je da, u slučajevima kada one budu sprovedene, u javnim raspravama fokus ne može uvek biti na pitanjima usklađivanja sa pravom EU. Međutim, svest državnih organa o uticaju evropskih normi na svakodnevni život građana, kao i potreba civilnog društva da ova pitanja razmatra i o njima zauzima stavove, predstavljaju pravu meru napretka svake države ka članstvu u EU. Ovu tvrdnju dokazuje i poslednji Izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije, u kome se na strani 10 navodi da se "hitni postupci (...) i dalje često primenjuju, što neopravdano ograničava vreme i raspravu koji su potrebni za temeljnu proveru nacrta zakona".
4) Nacionalni program za usvajanje pravnih tekovina EU (NPAA) Vlada donosi bez dovoljnih konsultacija sa svim drugim državnim organima i akterima na koja će se odnositi nova zakonska rešenja. Nesumnjivo je da dinamika zakonodavnog postupka i kvalitet usvojenih akata umnogome treba da zavise od Vlade kao njihovog najčešćeg predlagača. Takođe, nema spora oko činjenice da izvršna vlast "utvrđuje i vodi politiku", pri čemu je predlaganje zakona jedan od ključnih načina za sprovođenje politike Vlade. Međutim, zbog svog izuzetnog značaja, akt kao što je NPAA ne bi smeo da bude usvajan bez temeljne, sveobuhvatne i stručne rasprave oko prioriteta zakonodavne politike. Nastavlja se
Autor je doktor Univerziteta u Strazburu i ekspert za pitanja usklađivanja sa pravom EU
