Izvor: Politika, 24.Jul.2009, 22:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Ranjene knjige” na čitanju u Mačkatu
Slavenko Stojanović u sarajevskom ratnom vihoru sačuvao svoju biblioteku od blizu 1.500 naslova, a to svoje blago danas nesebično deli sa žiteljima podzlatiborskog sela u kome je rođen
Mačkat pod Zlatiborom – U selu Mačkat podno Zlatibora, u staroj brvnari, postoji biblioteka vlasnika Slavenka Stojanovića. Blizu 1.500 knjiga, uredno složenih na police, besplatno su dostupne svakom ko poželi da ih čita. Sve te knjige Slavenkova su lična svojina, čuvane >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << decenijama, čak i u ratu od nedaća i granata sačuvane.
Dok su drugi sredinom devedesetih gledali kako da u sarajevskom ratnom kovitlacu žive glave sačuvaju, Slavenko je čuvao svoje knjige. Granate su godinama padale po zgradi u naselju Mojmilo, gde je imao stan, geleri su prštali, ali je njegova biblioteka odolela. Pojedini primerci, poput „Trkača olovnih nogu” Džemsa Džojsa, „ranjeni” su delovima rasprslih granata.
Slavenko (65) je rodom iz Mačkata, a u Sarajevu je ostao da živi po odsluženom vojnom roku, sredinom šezdesetih. Tu je radio kao trgovac, oženio se, dobio dva sina. Ljubav prema knjigama nosi od detinjstva – nije mu bilo teško da satima pešači od Mačkata do Čajetine da bi od čuvenog Ljubiše Puja Đenića uzeo kakvo delo na čitanje. Tu strast zadržao je i pod Trebevićem.
– Knjige je kupovao gde god bi mu došle pod ruku: na sajmovima, od trgovačkih putnika, sakupljao kojekuda, mokre sušio na žici, bačene nalazio i donosio. Srećom, imalo se, pa kupovina knjiga nije bila preveliki izdatak – seća se Slavenkova supruga Tonka i dodaje da je trgovački putnik iz Sarajeva Milan Končar uvek kad mu nestane para donosio po kakav komplet knjiga na noge Slavenku, znajući da ga ovaj neće odbiti.
Pred rat je u kućnoj biblioteci Stojanovića bilo oko 1.300 naslova – beletristike, stručne literature, knjiga na stranim jezicima... A kad se zaratilo, Slavenko je svuda po gradu nalazio bačene knjige, posebno one pisane ćirilicom, pa ih donosio i uređivao. Njihov neveliki stan od 50 kvadrata u naselju Mojmilo, pored linije razgraničenja između srpske i muslimanske vojske gde se žestoko pucalo, bio je sav u knjigama.
– Jednom, pade granata na parking naše zgrade. Svi stanari istrčaše da sklanjaju svoje automobile, a ja na svoj novi „golf” nisam ni pomislio. Spakovao sam knjige u velike kutije, pa sa petog sprata peške, jer lift nije radio, počeo da ih spuštam u podrum. Kasnije, setio sam se da bi u podrumu mogla da pukne kakva cev i uništi moje blago, pa sam, kad se malo smirilo, opet vratio knjige u stan – priseća se Slavenko.
Pošto se po Mojmilu sve više pucalo, preselili su se potom kod Slavenkove sestre na Bjelave, a knjige su ostale kao jedini „nameštaj” u zaključanom stanu. Tada su neke i stradale od gelera, ali dobro su prošle, jer su se od granata i celi stanovi u toj zgradi urušavali. Kad je tokom rata bilo teških trenutaka i velikih hladnoća, a nigde ničega, neko je iz porodice predlagao da umesto drva kao ogrev iskoriste knjige, da zimu lakše pregrme. Slavenko to, naravno, nije dozvolio. Pre bi, kaže, skinuo parket, naložio nameštaj, ali knjige u vatru nikako. Srećom, sve nevolje su izdržali i posle rata vratili se u svoj stan, u kome je biblioteka preživela.
Kad je 2000. godine Slavenkova majka umrla, rešili su da on i Tonka dođu u Mačkat da žive, da ne propada porodično domaćinstvo. Sinovi su ostali u Sarajevu. S nameštajem, Stojanović je u zavičaj poneo i svoje knjige. Na granici, carinici su mu tražili spisak svih naslova. On je taj popis naravno imao, ali pitao ih je kako će oni sve to uspeti da pregledaju. Onda su prihvatili da se popišu samo kompleti, pa je biblioteka iz Sarajeva bez problema dospela u selo pod Zlatiborom. Odmah po dolasku, Slavenko je mačkatskoj školi darovao stotinak knjiga, a u nevelikoj brvnari u svom domaćinstvu je napravio biblioteku, sa tačnom evidencijom svakog dela i korisnika. I sada kupuje nove naslove i uvećava taj svoj kapital.
– Slavenko je pravi primer kako se knjige vole i čuvaju. Moji unuci, deca iz sela, pa i mi stariji, uzmemo od njega pokoju knjigu na čitanje, kad od poslova nađemo vremena. Ovo što on radi na dobrobit je celog kraja – kaže o svom rođaku i komšiji Milomir Stojanović, vlasnik firme „Zlatiborac”.
Poslednjih godina trgovci u penziji Slavenko i Tonka Stojanović posvetili su se poljoprivredi: imaju sedam krava i troje junadi, predaju mleko, ni od čega su stvorili napredno domaćinstvo. Ipak, knjige su i dalje u središtu pažnje, uvek kad je slobodnog vremena.
Branko Pejović
[objavljeno: 25/07/2009]
.jpg)
