Izvor: Politika, 07.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rane za ceo život
Najzastupljeniji oblici nasilja su vređanje, davanje pogrdnih imena, ismevanje, ogovaranje i širenje laži
Svaki treći učenik osnovne škole trpi psovke, uvrede, ponižavanje i udarce svojih vršnjaka, a četvrtina njih izložena je verbalnom, pa i fizičkom nasilju od svojih nastavnika, pokazuju rezultati najnovijeg istraživanja Unicefa i Ministarstva prosvete.
Studija koja je sprovedena na uzorku od 29.000 učenika iz 54 osnovne škole u Srbiji govori da su nasilju skloni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i stariji i mlađi đaci, odnosno i devojčice i dečaci, a da su najzastupljeniji oblici nasilja – vređanje, davanje pogrdnih imena, ismevanje, ogovaranje i širenje laži.
Tezu da "rane iz škole ceo život bole" ilustruje podatak da je čak 44 odsto anketiranih učenika izjavilo da pamti neki od oblika nasilja tokom školovanja. Ovo istraživanje čini sastavni deo projekta "Škola bez nasilja", koji već godinu dana partnerski realizuju Unicef i tri republička ministarstva i koji ima za cilj da suzbije agresiju među školskim zidinama.
Psiholog Maja Antončić kaže da nije iznenađena ovim rezultatima i objašnjava da je vršnjačka agresija česta u školskom uzrastu. Ona podseća da su deca veoma surova bića i ističe da mališani imaju niži prag tolerancije, često ne umeju da "izbroje do deset" i manje su spremna da prave kompromise.
– Oni još nisu naučili pravila socijalnih igara iz sveta odraslih i nemaju svest o tome koliko povređuju svoje bližnje grubim rečima. Dodajte tome i podatak da hormoni u (pred)pubertetu unose dozu agresivnosti u njihov život i dobićete statistiku koja svedoči da trećina dece trpi maltretiranje svojih vršnjaka – objašnjava naša sagovornica.
A na pitanje – koja deca postaju žrtve nasilja u školama, ona odgovara da su to najčešće mališani koja su po bilo kom osnovu "različiti" od ostale dece u razredu, a kriterijum različitosti može biti sve što "bode oči" – od pegica do naočara. Na meti školskih siledžija često se nalaze i nova deca u razredu, ali i mališani koji ređaju sve petice u dnevniku i donose nagrade sa školskih takmičenja. Iskustvo školskih psihologa takođe govori da su deca različite boje kože i neobičnog imena, atipične visine i težine, originalnog načina odevanja – potencijalne žrtve nasilja, a pažnju školskih "terminatora" skreću i mirna deca, đaci koji imaju dobar odnos s učiteljem, kao i deca sa posebnim potrebama.
– Žrtve su najčešće tiha, mirna, pasivna, plašljiva i nesigurna deca, koja imaju malo prijatelja koji bi stali u njihovu odbranu. Imajte na umu da deca najčešće pokušavaju da sakriju maltretiranje svojih vršnjaka od odraslih, jer se boje da će roditelji burno reagovati, odnosno da će potražiti školskog siledžiju, a njih "izblamirati" pred celim razredom – napominje Maja Antončić.
Bojan Lapčević, magistar kliničke psihologije, koji je svojevremeno radio kao strukovni menadžer prvog dečjeg SOS telefona u našoj zemlji, napominje da se njegovim kolegama, koji rade kao telefonski savetodavci u Velikoj Britaniji i to u deset gradova ove ostrvske zemlje, za pomoć godišnje obrati oko sto hiljada mališana. Iskustvo govori da pomoć preko telefona najčešće traže učenici od petog do osmog razreda osnovne škole, a najveći broj onih koji okreću broj ovog telefona žali se zbog maltretiranja vršnjaka – svaki peti mališan pati zbog vređanja, zadirkivanja i zlostavljanja od onih sa kojima deli isti raspored časova ili školsko dvorište.
– Grupa vršnjaka je vrhunsko božanstvo u tom periodu i deca preosetljivo reaguju na što se dešava u njihovom mini-kolektivu. Treba imati na umu da iza rečenice "on me maltretira" ne mora nužno da stoji fizičko nasilje, već neka opaska o fizičkom izgledu deteta. To, naravno, ne znači da vređanje manje boli, već da je doživljaj maltretiranja prevelik – objašnjava ovaj psiholog.
Na pitanje da li su deca koja maltretiraju svoje vršnjake ista ona deca koja trpe nasilje kod kuće, on odgovara da agresija jeste prirodna reakcija na nasilje i ugroženost, ali da zlostavljena deca različito reaguju – neka je "unose" u sebe, povlače se od društva i razvijaju niz psihopatoloških poremećaja, dok je druga deca projektuju u spoljašnji svet i oslobađaju se tako što maltretiraju svoje vršnjake, muče životinje i uništavaju stvari oko sebe. Rečju, ponašaju se po modelu svojih roditelja i svoju moć demonstriraju nad onima koji su slabiji od njih.
Profesori američkog Kornel univerziteta, Džejms Garbadino i Elen de Lara, koji potpisuju jednu od retkih knjiga koja se bavi problemom verbalnog nasilja pod nazivom "I reči povređuju – kako zaštititi tinejdžere od ismevanja, ruganja i emocionalnog nasilja", navode da je 77 odsto srednjoškolaca i studenata na koledžima u malim gradovima Amerike izvrgnuto verbalnom nasilju vršnjaka, a da trećina njih svakodnevno prisustvuje "razapinjanju" školaraca na stub srama. Oni takođe ističu da većina profesora uopšte nije upoznata sa činjenicom da deca zlostavljaju jedna druge, a ova tvrdnja važi i za roditelje.
Nema ničeg tačnijeg od izreke: "Ubi me prejaka reč", tvrde autori ove knjige, koji brane tezu da emocionalno nasilje ne samo da nije bezopasno za ranjivu mladalačku psihu, već je potencijalno i ubistveno. O značaju emocionalnog maltretiranja najbolje svedoči podatak da je više od polovine adolescenata, koji su uključeni u ovu studiju, izjavilo da je u pojedinim trenucima svog života ozbiljno razmišljalo o samoubistvu.
Katarina Đorđević
[objavljeno: 07.10.2006.]
