Izvor: Politika, 02.Apr.2010, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Radost vaskrsenja u Hristovoj otadžbini
U grupama koje sa pokloničkom agencijom SPC odlaze u Svetu zemlju ponekad ima i više od 100 hodočasnika. – Učestvuju u bogosluženjima Jerusalimske patrijaršije
Niko nije isti pre i posle posete Svetoj zemlji, i onaj koji malo veruje i onaj koji mnogo veruje fizički doživi i oseti blagodat hodočašća u sveti grad. Menjali su se hodočasnici koji su sa pokloničkom agencijom Srpske pravoslavne crkve „Dobročinstvo“ putovali u Jerusalim, ali ovaj komentar posle putovanja, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << po rečima Dragana Vukića, upravnika agencije, ostajao je isti i bezbroj puta čuo ga je od mnogih.
– Pokloničko putovanje ispuni čoveka za ceo život. Neko će ga nositi u sebi kao nešto neiscrpno, neko će osetiti potrebu da mu se ponovo vraća. Najveće pokloničko putovanje je odlazak u Svetu zemlju. To je zemaljska otadžbina Isusa Hrista, tamo su se desili jevanđeljski događaji, tu se Bog javio u telu, tu je živeo, propovedao, stradao, tu je vaskrsao. Svi oni koji idu u Svetu zemlju, idu njegovim svetim stopama, ali i stopama svetih apostola i drugih božjih ugodnika, obilaze mesta koja su u vezi sa Hristovim javnim radom u Svetoj zemlji. Mi idemo sa otvorenim jevanđeljem, obilazimo sveta mesta i u prilici smo da se molimo, da saslušamo reč svetog jevanđelja, da se upoznamo sa istorijom tog svetog mesta, istorijom hramova – kaže Vukić.
Na put se polazi posle molebna u crkvi i molitvi da hodočasnike prati Božji blagoslov na hodočašću, da imaju duhovne koristi od posete Svetoj zemlji i da se živi i zdravi vrate svojim domovima. Grupe broje i više od 100 poklonika, a dešavalo se da u njima bude i šestogodišnje dece, koju su roditelji poveli na hodočašće, ali i onih koji su pregazili devedesetu.
– Ima ljudi sa sela koji su možda otišli najdalje do prvog grada, ali i onih koji su po prirodi svog posla obišli ceo svet. Grupa je raznolika u svakom smislu, od ljudi koji su jako imućni do ljudi koji su štedeli godinama da bi mogli da odu u Svetu zemlju. Ali, mi već od samog početka funkcionišemo kao jedna porodica. Lepo se gledamo, nosimo teret jedni drugih, bez obzira na razlike u materijalnom stanju, godinama, obrazovanju. Uzvišenost i veličina pokloničkih putovanja je to što brišu te granice koje nas isuviše ovde razdvajaju – kaže Vukić.
Posle avionskog leta do Tel-Aviva, hodočasnici autobusom obilaze sveta mesta, do praznika jedu samo posnu hranu, ispovedaju se i pričešćuju na svetim mestima. Za Vaskrs u Svetoj zemlji borave šesnaest dana, tri dana duže nego za hodočašća o Božiću i Krstovdanu, jer učestvuju u bogosluženjima Jerusalimske patrijaršije.
– Na Veliki četvrtak jerusalimski patrijarh u porti crkve Hristovog vaskrsenja umiva noge 12 sveštenika svoje patrijaršije po uzoru na Gospoda Isusa Hrista koji je na Veliki četvrtak umio noge svojim učenicima i time pokazao da je najveći onaj koji je sluga svima i da je smernost najveća vrlina. Na Veliki petak idemo stradalnim putem. Pogruženi, u molitvi, hodamo iza jerusalimskog patrijarha koji od pretorije, mesta gde je Hristos osuđen, do Golgote, mesta gde je bio raspet, nosi krst. Na Veliku subotu dočekujemo blagodatni oganj. To je nešto što je specifično za crkvu Hristovog vaskrsenja i sveti grad Jerusalim, a za sve pravoslavne hrišćane najuzvišenija fuga vaskršnjeg pokloničkog putovanja u Svetu zemlju. U noći između subote i nedelje prisustvujemo liturgijama u crkvi, a ostajemo i nekoliko dana svetle sedmice koja je vesela, vedra, raspevana. Hristos je vaskrsao, a bogosluženja su puna duhovne radosti i cela Sveta zemlja odiše njome – objašnjava naš sagovornik.
Desetine hiljada ljudi prisustvuje bogosluženjima, a na Veliku subotu, kada se dočekuje blagodatni oganj, često se ne može ni ući u stari grad, a kamoli prići ogromnoj crkvi Hristovog vaskrsenja. Prepune sveta su ulice, balkoni i krovovi zgrada i kuća. Jedini grad koji ispred svog imena nosi pridev Sveti, o velikim crkvenim praznicima vrvi od pravoslavaca. Najviše je onih koji su inače najbrojnijih, kaže Vukić, Rusa, ima mnogo i pravoslavnih Arapa, Grka, Rumuna, Bugara, Grka sa Kipra, pravoslavnih iz Amerike, Australije...
– Tu se oseti to jedinstvo vere, iz istog putira se pričešćujemo i tako smo bliski jedni drugima, mada na različite načine izražavamo i radost i tugu. Narodi Bliskog istoka su temperamentni. Prilikom dolaska blagodatnog ognja, oni plešu, pevaju, igraju, plaču, Rusi se u suzama mole. Tačno možete da vidite tu i temperament svakog naroda. Ali ono što je najvažnije, svi smo objedinjeni jednom verom i osećamo se tako blisko – naglašava Vukić.
J. Beoković
[objavljeno: 03/04/2010]
.jpg)
