Izvor: Politika, 09.Jun.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Radivoje 63 godine novinar
Penzioner Radivoje Stošić (88) iz Vladičinog Hana i danas piše za penzionerski list „Osiguranik”
Vladičin Han – Osamdesetosmogodišnji penzioner, Radivoje Stošić iz Vladičinog Hana najstariji je novinar u Pčinjskom okrugu i po godinama i po stažu u toj branši. Baveći se svojom strukom – pravima i honorarnim radom u medijima, odradio je gotovo tri radna veka.
I pored toliko godina, Stošić je i dalje aktivan u novinarstvu. Sada honorarno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sarađuje sa listom za penzionere „Osiguranik”. U Beogradu je 1945. završio Visoku vojno-političku školu a zatim i pravni fakultet. Radio je u više preduzeća. U „Hidrotehnici” u Beogradu, gde je bio zamenik direktora. U „Eroziji” u Vladičinom Hanu, na mestu šefa pravne službe. Pa bio sekretar Južnomoravskog sreza...
Novinarstvom je, kaže za „Politiku”, počeo da se bavi slučajno:
– I pored puno obaveza, kada me je narodni heroj Žika Deverčić, pozvao da honorarno radim za prve „Vranjske novine”, 1945, rado sam pristao. Posle toga, radio sam za „Tanjug”, „Politiku”, niške „Narodne novine”. Bio sam i urednik lokalnih „Hanskih novina”.
Za vreme kada je počinjao karijeru novinara, tvrdi da je bilo mnogo lakše nego sada.
– Nije bilo ovakvih devijacija u društvu. Mislim da je danas novinarstvo potcenjeno i ugroženo. O tome svedoče napadi na novinare i ubistva. Došlo je vreme podela, osvete, mržnje i svega što nemaština proizvodi – veli Radivoje.
Specijalnost su mu bile reportaže. Kroz karijeru pravnika i novinara, trudio se, kaže, da pomogne ugroženim, „malim” ljudima. Bilo je mnogo takvih, ali izdvaja slučaj Petra Jovičića koga su Albanci 1952. ili 1953. godine sa suprugom i troje dece proterali sa Kosova, bez igde ičega.
– Prihvatio ih je jedan radnik iz obližnjeg sela, Mominog Kamena, ali Jovičić nikako nije mogao da dobije papire za penziju. U „Politici” sam pisao o njemu. I danas čuvam tekst pod naslovom „Zaboravljeni prvoborac”. Potresnu priču ove porodice pročitao je i drug Tito, iz čijeg kabineta su pozvali Petra da dođe u Beograd. Papiri su mu sređeni i on je dobio svoju penziju – priseća se sa ponosom Radivoje.
U znak zahvalnosti Petar se, kasnije, okumio sa Radivojem. Isto tako rado govori i o učitelju iz Ostrvice, planinskog sela kod Vladičinog Hana, koji je bio i sekretar Crvenog krsta. Zbog toga što je pozajmio novac iz kase, kako bi kupio krv za bolesnu suprugu, bio je osuđen na zatvorsku kaznu. To je bilo 1955. godine. Učitelju nisu pomogle nikakve žalbe, pa se na kraju obratio Radivoju za pomoć.
– Napisao sam tekst pod naslovom „Perica učitelj nije lopov, pozajmio je novac da bi spasio ženu”. Znao sam da je zaista pošten i da je iz nužde uzeo novac, koji je nameravao da vrati. Uz molbu za pomilovanje, poslao sam i svoj tekst i on je kasnije pomilovan. Nije dospeo zatvora. Tada se o poštenju mnogo vodilo računa, a ja sam srećan da sam mogao da pomognem svojim tekstovima običnim ljudima – kaže novinar Radivoje Stošić.
Penzionerske dane provodi u volonterskom radu u Boračkoj i Organizaciji penzionera u Vladičinom Hanu, ali i pisanjem za penzionerski list. Osim snahe Mire, koja se takođe, neko vreme, bavila novinarstvom, niko od njegove dvoje dece i tri unuke nije nastavio dedinim stopama.
V. Zlatković
[objavljeno: 10/06/2008]
