Izvor: Politika, 05.Dec.2012, 09:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Radikali smislili pištaljke ceo vek pre Vuka i Đinđića
Uoči izbora 3. avgusta 1875, pored konzervativaca i liberala, počinje da se stvara i treća stranka, u početku svedena na dva poslanika, Adama Bogosavljevića i Miliju Milovanovića. To su bili budući radikali
Na izborima u Beogradu, 1871. godine, kandidat opozicije Aćim Čumić – po kome se naziva nekad ćoravo sokače u centru Beograda, poznato samo po bifeu „Mandarina”, a danas po tržnom centru – umalo da dobije u prvom krugu, ali je policija bila efikasna: angažovali >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su „rezervne biračke trupe” i, kako piše Jovanović, „nadglasan je palilulcima i noćnim čuvarima, koje je policija, kao svoje rezervne trupe, bacila u poslednjem času na biralište. Osim toga,glasovi koji su padali na Aćima Čumića, beleženi su pogrešno, kao da su pali na Jovana Aćimovića, jednog beogradskog trgovca, koji je bio vladin pristalica.”
Da se današnji stanovnici Palilule, ne bi počem osećali krivim, Jovanovićev izraz „palilulac” piše se malim slovima, i označava čoveka zaposlenog u tadašnjoj javnoj rasveti, koji je noću palio, a zorom gasio gradske fenjere.
„U srezovima vlada je preko kapetana naređivala ko će biti izabran: u varošima ona je silom vlasti sprečavala izbor opozicionara”, zaključak je Slobodana Jovanovića o izborima iz 1871. godine.
Prema Trojičkom ustavu iz 1869, izbori su se imali održavati svake treće godine. Tri godine bile su dovoljne da Aćim Čumić, beogradski profesor prava i advokat, pređe politički put od najglasnijeg srpskog opozicionara, do – ministra unutrašnjih dela.
Na izborima 1871. vlasti su, na jedvite jade, čistom „nameštaljkom”, sprečile Čumića da postane poslanik. A već izbore 1874. „nameštaće” – Aćim Čumić.
Aćim Čumić nije bio opozicionar u Srbiji samo kad je bio ministar policije i predsednik vlade, a na političku scenu Srbije uveo je „ruženje” i blaćenje protivnika.
„U buntovnoj Šumadiji”, po pisanju jednog njegovog savremenika, „njegova popularnost je tolika da seljak kad psuje vola, psuje ga Čumićem”.
Udarao je po vlasti, sve dok nije ušao u vlast! Čumić je bio ministar policije od 1873. do 1875. a predsednik vlade od 1874. do 1875. godine.
A samo šest godina pošto je u Srbiju uvedeno pravo glasa, demokratija je u Srba tako napredovala, da je na izborima već pala i prva glava.
Prva žrtva izbora bio je Pavle Grković, koga iz puške ubiše njegovi Gornjomilanovčani (nikad nije pronađen ubica!) 24. oktobra 1874, svega tri sata pošto ga izabraše za narodnog poslanika. Bio je to najkraći mandat u skupštinskoj istoriji Srbije.
„Jednostranački pluralizam” nije, kako je opšte mišljenje, izmislio Edvard Kardelj, nego namesnici kralja Milana. Za vreme Blaznavca, Ristića i Gavrilovića, o partijama se govorilo kao o zlu koga se valja čuvati. Do 1874. godine poslanici se nisu delili na stranke nego jednostavnije: na vlast i opoziciju – ko je za vladu, a ko protiv nje.
Ali u skupštinskom sazivu koji je, nakon burne rasprave o ubistvu poslanika Grkovića, bio raspušen, jasno su se razlikovale dve političke partije: Markovićevi konzervativci i liberali Jevrema Grujića. Posle njihovog sukoba, sve se češće govori kako su srpske prilike takve zato što, uz evropski parlamentarni sistem, nismo dobili i evropski uređene stranke. Uoči izbora 3. avgusta 1875. počinje da se stvara i treća stranka, u početku svedena na dva poslanika, Adama Bogosavljevića i Miliju Milovanovića, pa je zbog toga zovu Adam-Milijina partija. To su budući radikali.
Izbori iz 1875. bili su prvi pokušaj mladog inženjera Nikole Pašića da uđe u politiku. Pošto po tadašnjem ustavu državni činovnici nisu imali prava da budu birani za poslanike, Pašić je podneo ostavku na mesto podinženjera prve klase pri kruševačkom Okružnom načelstvu.
Kandidovaće se tri godine kasnije, i biće izabran, u rodnom Zaječaru, ali će mu mandat biti poništen na predlog policije. Proći će tek na ponovljenim izborima, u drugom krugu, da bi, na Skupštini u Nišu, opasno zakuvao čorbu vladi, spajajući opozicionare sasvim različitih, pa čak i suprotnih programa, u savez protiv vlasti.
Sukobi su izbijali i zbog pravog pozorišta, i to u Beogradu, na predstavi „Rabagasa”. U komadu se ismejavala demagogija, a francuski autor pri tom je mislio na francuske političare, ali je uprava pozorišta to vešto prepravila, kao da se ismejavaju radikali. A radikali se nisu dali ismejavati. Predstava je prekinuta odmah posle prvog čina – pištaljkama i čegrtaljkama.
Na predstavi je bio i ministar Garašanin, koji pozove žandare, da demonstrante sa pištaljkama izbace iz sale. Tuča između publike i žandara, koja je počela u sali, nastavila se na ulicama, ispred pozorišta, i trajala je nekoliko sati.
Da bi zaustavio ovaj incident, naivno započet s nekoliko zviždaljki, Garašanin je stavio u pokret žandarmeriju, i to – svu! I pešačku i konjičku! Čak je tražio i da vojska izađe iz kasarni, toliko su ga te pištaljke i čegrtaljke iznervirale!
Ivan Miladinović
objavljeno: 03.12.2012.
.jpg)
