Izvor: Danas, 08.Sep.2015, 09:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Put ka obećanim zemljama
Opšta je vest ovih dana po svim novinama, televiziji i elektronskim medijima takozvana navala izbeglica. Nije moja namera da ovim tekstom bilo šta kritikujem, već samo pokušavam da zamislim sebe u njihovoj koži, dakle u koži nekoga ko je primoran da beži, i prelazi dnevno po nekoliko stotina kilometara da bi došao do obećanih zemalja.
Ukoliko uzmemo u obzir prosečnog stanovnika neke zemlje koji živi svoj miran život, kao i svaki prosečan čovek, on može biti nezadovoljan >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << nekim aspektima političkog uređenja svoje zemlje. Uzmimo za primer da većini stanovnika nije odgovaralo određeno političko stanje u njihovim zemljama i da su se oni kao i većina njima sličnih vodili željom da se nešto promeni. U ovom konkretnom slučaju stvari su se promenile nagore. Kada san naroda jedne zemlje o uređenosti, vladavini prava i jednakosti, o kakvoj su imali prilike da slušaju od svojih sunarodnika koji žive u idealno uređenim zemljama, padne u vodu, logična je pretpostavka da ukoliko ljudi postanu svesni da je stanje u njihovoj zemlji užasno i da se možda neće promeniti za njihovog života, požele da pobegnu tamo gde će imati iole mirniji život. Različiti su razlozi zašto ljudi beže iz rodnog mesta - zbog siromaštva, gladi, rata, ili prosto idu tamo gde se nadaju da će im biti bolje. Svako od nas ima pravo da traži bolje za sebe.
Sa tom željom mnogi su od nas spremni da urade sve kako bi pobegli sa mesta koje nas egzistencijalno ugrožava. Mnogi od nas bi krenuli samo sa nadom da negde ima bolje, kakve god muke mi trebali da proživimo na tom putu baš zato što u glavi imamo samo jedno "nigde drugde ne može biti gore nego ovde".
Na takvom putu ti ljudi moraju da se suoče sa mnogim nedaćama, rizikujući svoje živote i živote svoje dece da bi pobegli i domogli se svog sna. No, nije to njihov najveći problem, ima i većeg od toga. A on je sadržan u strahu drugih naroda od toga da ti ljudi žele da im oduzmu teritoriju, vazduh, slobodu - niko ne razmišlja o tome kakav bi on bio da je na njihovom mestu. Druga stvar jeste i to što ti narodi koji dolaze sa svih strana nisu zaboravili svoja pređašnja neprijateljstva, što je ključno, ukoliko idu u potrazi za nečim boljim i novim. Oni moraju ostaviti svoje međusobne sporove po strani, jer to ionako lošu situaciju čini još lošijom.
Imamo i mi u istoriji niz sličnih stvari na koje smo posle bili ponosni, uzmimo za primer Prvi svetski rat, kada smo masovno, sa mnogo civila bežali preko Albanije do Grčke. Svi sada govorimo o junaštvu naših predaka koji su imali hrabrosti za to. Ali niko ne postavlja pitanje: Šta bi bilo da nam saveznici nisu pomogli? Ili da im albanski vladar nije dozvolio da prođu kroz njegovu teritoriju nego poslao vojsku i sve ih pobio? Ili da ih Grci nisu toplo primili i lečili ljude? Ne bi se onda govorilo o herojstvu našeg naroda jer tih ljudi ne bi bilo. Možda bi u tom slučaju ishod rata po nas bio poguban.
Mi smo zapravo imali sreće, a čini mi se da je ti ljudi nemaju, jer niko od nas ne može da prebrodi svoj strah od njih. Nije poenta da smatramo da mi tim ljudima moramo po svaku cenu da pomognemo, ali dovoljno je i to da se ne trudimo da im ne odmognemo. To je ono što mi kao ljudi možemo da uradimo, kao minimalni akt ljudskosti. Jer čak i globalno gledano, mi kao ljudski rod još nismo u mogućnosti da uradimo nešto drastično bolje. Mogli bi da shvatimo i to da smo i mi u debelom problemu, jer i naši sunarodnici beže u potrebi za boljim životom.
*Zorica Mijatović, studentkinja druge godine Filozofije na Filozofskom Fakultetu u Novom sadu
