Izvor: Politika, 17.Dec.2014, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Psiholozi dosledno protiv „vaspitnih ćuški”
Ako sto puta kažete detetu „nemoj” i ono sto prvi put priđe štekeru, jednostavno ga sklonite, ako se vrati, opet ga sklonite i tako sve dok ga trajno ne sklonite, kaže Vesna Brzev-Ćurčić, psiholog i psihoanalitičar
Zamislite sledeću situaciju: dvogodišnje dete približava se štekeru na zidu i radoznalo gura prstiće u struju. Ili situaciju u kojoj dete čupa, udara ili štipa svog drugara u igri i oglušuje se o roditeljske molbe da prekine sa nasilnim ponašanjem. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << U obe situacije reakcija roditelja najčešće je identična: nakon umilnog, zapovednog, odlučnog ili pretećeg „nemoj” najčešće sledi udarac po delu tela koji „amortizuju” pelene.
Da li će nakon usvajanja građanskog zakonika ove „vaspitne batine” otići u istoriju disciplinovanja dece, a roditelji odgovarati zbog toga što su udarili naslednika, saznaćemo tokom naredne godine. I dok pravnici ovih dana burno debatuju o prednacrtu zakonika kojim se zabranjuje svako fizičko zlostavljanje deteta, čini se da se psihološka struka podelila na one koji smatraju da država ne treba da se meša u roditeljstvo i one koji tvrde da zakonodavac mora da zabrani svaki oblik telesnog disciplinovanja dece, uključujući i „vaspitne ćuške” koje kao pomoćno vaspitno sredstvo koristi gotovo polovina roditelja u našoj zemlji.
Psiholog i psihoanalitičar Vesna Brzev-Ćurčić tvrdi da se struka nije podelila, već da postoje pojedinci koji misle drugačije.
– Nema malih i velikih batina i nema razlike između čvrge i šamara – primena fizičke sile prema slabijima apsolutno je nedopustiva! Ako sto puta kažete detetu „nemoj” i ono sto prvi put priđe štekeru, jednostavno ga sklonite u stranu. Ako se ponovo vrati štekeru, opet ga sklonite i tako sve dok ga trajno ne sklonite od opasnosti. Ako vaše dete maltretira neko drugo dete, jednostavno ih razdvojite. Taj rezon – ako ga počupam, ono će shvatiti da drugo dete trpi bol i prestaće da ga čupa –rezon je odrasle osobe – kaže naša sagovornica.
Ona nema nikakvu dilemu da će sudbina zakona o zabrani fizičkog kažnjavanja dece biti identična zabrani konzumacije alkohola za vozače – on neće u potpunosti iskoreniti telesno kažnjavanje deteta, a onaj roditelj koga „uhvate” biće kažnjen. Vesna Brzev-Ćurčić takođe smatra da kolege koje ne nalaze reči opravdanja za zakon, daju legitimitet onima koji fizički zlostavljaju decu, ali ima potrebu da doda:
– Mi se ne zalažemo za ukidanje kazne. Vaspitavanje podrazumeva nagradu i kaznu, ali kazne moraju biti primerene uzrastu i veličini prekršaja. Međutim, ni u jednoj situaciji, kazne ne podrazumevaju batine – izričita je naša sagovornica.
Dr Nevenka Tadić, dečji psihijatar i psihoterapeut, ocenjuje da su savremeni roditelji dovoljno zbunjeni savetima o vaspitanju dece, da ih ne treba dodatno zbunjivati protivrečnim stručnim stavovima.
– Nema nikakve dileme da krilatica „batina je iz raja izašla” nema nikakvo psihološko opravdanje, ali treba reći da neke društvene norme imaju snagu realnosti i mi verujemo u njih bez preispitivanja. Ja mislim da većina roditelja ne preispituje vrednost i posledice krilatice o „rajskom poreklu” batine i po inerciji tuče decu. I ja sam kao mlada majka ponekad gubila strpljenje i udarila svoje dete, ali danas znam da nisam bila u pravu – ocenjuje dr Nevenka Tadić.
Naša sagovornica objašnjava da roditelji najčešće biju dete kada su napeti, nezadovoljni sobom ili ponašanjem deteta, kada ne razumeju šta se dešava u unutrašnjem svetu deteta i kada dete nije onakvo kakvim su ga zamišljali. Batine su veoma brz, delotvoran, ali kratkotrajan način rešenja situacije, zaključuje dr Nevenka Tadić.
Ona primećuje da su pripadnici njene generacije imali mnogo realniji odnos prema deci i njihovom vaspitanju nego generacija kojoj pripadaju njena deca – vaspitne granice su bile jasnije postavljene, a deca nisu imala status malih prinčeva, kakav danas uživaju mnogi mališani, kaže dr Nevenka Tadić.
– Mislim da su današnja deca veoma zaštićena i da mnogi roditelji ne postavljaju nikakve zabrane ni granice u vaspitanju. Imam utisak da je nekoj deci sve dozvoljeno, a to nije dobro za njih – ako roditelj ima platu 50.000 dinara, on ne može detetu da kupi patike od 30.000 dinara, samo zato što te patike imaju njegovi drugari – zaključuje naša sagovornica.
Dr Dragan Popadić, profesor socijalne psihologije na Filozofskom fakultetu, ocenjuje da se zastupnici i protivnici fizičkog kažnjavanja dece ipak slažu u jednom – nema ništa lepo u tome da odrasla osoba bije dete. On ističe da je 2002. godine objavljena velika studija o efektima fizičkog kažnjavanja deteta, koja je pokazala da je od jedanaest efekata telesne kazne samo jedan bio „pozitivan”, a to je – povinovanje deteta odrasloj osobi.
Katarina Đorđević
-----------------------------------------
Milivojević: Ja sam doktor medicine i psihoterapeut
Foto R. Krstinić
Više od 130 psihologa i pedagoga potpisalo je saopštenje u kome se Zoran Milivojević, inače kolumnista „Politike”, optužuje da plasira netačne i naučno neutemeljene informacije kada je u pitanju vaspitavanje i fizičko kažnjavanje dece i ističe da on ne poseduje stručno obrazovanje ni znanje, pa samim tim nije nadležan da deli savete za važna pitanja koja se tiču telesnog kažnjavanja.
Odgovarajući na ove optužbe Zoran Milivojević za „Politiku” kaže: „Ja sam psihoterapeut. Nakon završetka Medicinskog fakulteta, uspešno sam okončao osmogodišnje školovanje u naučno priznatoj psihoterapijskoj školi – transakcionoj analizi – i dobio sam naziv psihoterapeuta. Posedujem domaći i evropski sertifikat psihoterapeuta.
Mnogi u našoj zemlji, uključujući novinare ne prave razliku između psihoterapeuta, psihologa i psihijatra, tako da me često pogrešno titulišu kao psihologa, psihijatra ili neuropsihijatra. U početku sam to ispravljao, ali sam kasnije oguglao.
Psihoterapija je posebna profesija koja je u nekim zemljama priznata kao takva, a u našoj zemlji traži priznanje. Pored psihologije i medicine postoji više ulaznih vrata u ovu profesiju, a ta vrata su otvorena za sve humanističke fakultete. Niti studije psihologije niti specijalizacija iz psihijatrije ne omogućuje bavljenje psihoterapijom. Postoji i fakultet za psihoterapeute ’Sigmund Frojd’ u Beču, na kojem sam inače odslušao trogodišnje doktorske studije, ali tezu još nisam branio.
Oni koji mi osporavaju stručnost trebalo bi da znaju da se zvanje psihoterapeut stiče nakon dugotrajne edukacije. U poslednjih dvadesetak godina sam angažovan na razvoju psihoterapije u Srbiji i trenutno sam predsednik Saveza društava psihoterapeuta Srbije. Takođe sam delegat naše zemlje u Upravnom odboru Evropske asocijacije za psihoterapiju.”
objavljeno: 17.12.2014
