Izvor: Politika, 01.Dec.2012, 15:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prvi sneg
Da li se sve već unapred zna ili postoji mogućnost da promenimo svoju predvidljivost?
Kako biti zdrav u bolesnoj zemlji? Ovde je kamenjar pun zmija, tuđa sreća nikom ne prija. Tišina prati naše bezakonje, ne čujemo glas savesti. Kako će nam biti bolje kad ne znamo bolje?
Život je poput ponornice, izgubi se, nema ga,a onda se pojavi ohrabri nas i ponovo nestane, i tako u krug. Život je pijan,a smrt trezna.
Jutro, otvaram oči, na istom mestu u istoj koži. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Čeka me još jedan dan u nizu. Tražim smisla praveći ga sam. Ustajem , telo me boli kao da je sastavljeno od tri mrtva čoveka. Tišina je u kući. Odlazim da pustim muziku. U predsoblju kuja kunja, susreću se dva života, moj i njen. Oslovljavam dragu, plemenitu životinju, bacam pogled kroz prozor i vidim sneg, idila, lepa samo iz toplote doma. Mačka u fotelji drema, šta bih dao za njen spokoj. Miiijaaauuu! Muvam se po kući. U kupatilu provalim u ogledalu da ovako podbuo ličim na jednog poznatog glumca. Posle higijene oblačim se sa planom da očistim sneg oko kuće i iznenadim ukućane,a možda i komšije. Sa lopatom u ruci u trenutku odluke da budem koristan počinju da dolaze utisci od prethodne večeri, koju sam neoprezno proveo gledajući televiziju. Sa svih kanala sam dobio sve što nisam hteo, zagađenje i uznemirenje. Pokušavali su da me zabave oni koji duha nemaju, a glupaci su hteli svoje mudrolije da mi uvale.
Živeći između onog što jeste i onog što je moglo biti krećemo se u sivoj zoni poluistina i društvenog šaputanja. Nama se hrane lični ukusi i ambicije tuđe nesvesti koja misli da zna šta radi. Stalno trpimo nečijih pet minuta. Uče nas oni koji ništa ne znaju, oni kojima je svet i njihov lični život nepoznat. Tuđe želje žigošu me, a vreme prolazi i ne pita nikog koliko je sati. U stalnom seciranju i obdukciji života primećujem stagnaciju sopstvene održivosti. Život je postao slalom kroz iglene uši.
Razmišljam o budućnosti svoje dece. Kako će se snaći u životu? Kakvi će ljudi biti? Šta ćemo od njih napraviti mi i sredina. Okruženi smo rodom negativne selekcije. Poltronstvo i anusarenje, priznate veštine u ovom društvu bez stida i časti donose ostvarenje pozicija na društvenoj lestvici, gde nije važno znanje, gde je važna snalažljivost. Opstaju oni koji nemaju obzira prema vrlini, laskavci, tetošari i drugi zataškivači očigledne gluposti. Dobrota je saterana u ćošak mišje rupe i čeka trenutak da se pojavi u svojoj veličanstvenosti.
Gde je pravda dok branimo svoje grehe, dok žustro objašnjavamo drugom u lice šta u stvari hoćemo. Gaje nas da služimo i budemo zahvalni zbog nečeg što bi trebalo da se podrazumeva. Pravo na sopstveni život. Sve parole o neophodnosti društvenog prosperiteta kriju u sebi želju za ličnim boljitkom onih koji se za to zalažu, jer ovde živeti pošteno je težak rad, puno se rizikuje,a malo se dobija. Nudi nam se samo surogat od ostatka obećanja datog svima pre nas. Život je simultanka sa samim sobom. Živimo ograđeni našim spekulativnim mislima dok odgađamo susret sa rešenjem našeg pitanja. Ovde svi žive u nostalgiji jer ih muči sadašnjost. U našem životu nema kiseonika samo zadah učmalosti. Sve je manje talenta, a velika je želja za talentovanošću. Prosečnost se marketinški promoviše u posebnost. Gde je naša istina ako je imamo? Stresem se pri pomisli da sam drugačiji, ne više svoj nego svačiji, da nemam potrebu ni za čim osim za onim što mi se daje. Biti spreman, biti budan, biti zdrav, imati hrabrosti za znanje, za raspoznavanje , imati mudrost za biranje, dok se oko nas vrši sortiranje i programiranje, dok nam se sloboda na kašičicu nudi. Mi smo odrane duše koje traže milost da pokriju svoju bedu.
Još uvek imam gde da spavam, šta da jedem i koga da volim i zadovoljstvo da osetim rast novog života u borbi za svoje mesto na ovoj planeti, dok u maloj sobi vrtića upija smrad zaprške.
U ovim mislima sav sneg očistih.
Cane Partibrejkers
objavljeno: 25/12/2009
