Izvor: Politika, 17.Jun.2015, 08:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prvi „samit” beba iz epruvete
Među 26 dece sa roditeljima, koja su začeta u Centru za vantelesnu oplodnju u Valjevu, na druženju na Divčibarama bio i devetomesečni Jakov, rođen iz zamrznutog embriona
Valjevo,Divčibare – Jedan od najlepših događaja minulog vikenda u Srbiji desio se na Divčibarama. Na ovoj maljenskoj lepotici održan je prvi „samit” valjevskih prinova, začetih u Centru za vantelesnu oplodnju u Valjevu. Na dvodnevnom druženju, uz razmenu iskustava i stručna savetovanja, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << okupilo se 18 parova sa 26 beba pristiglih iz: Beograda, Čačka, Kraljeva, Bajine Bašte, Požege, Lučana, Ljiga, Mionice, Uba, Požege, Tršića i Valjeva.
Ideje o otvaranju centara za vantelesnu oplodnju, po nepisanom pravilu, kako je okupljenima kazao dr Davor Živković, rezervisane su za veće gradove i kliničke centre. Međutim, Valjevo je pokazalo da i tercijarne zdravstvene ustanove mogu imati svoje održive visokozahtevne projekte i ambicije. Uz najviše standarde predviđene za ovu delatnost, edukovane stručnjake i opremu, pri Opštoj bolnici u ovom gradu zvanično od 2012. godine radi Centar za VTO. U njemu su rođene 54 bebe, a očekuje se da do kraja godine taj broj poraste ne 100 prinova. U ovom centru na svet je došla i prva beba iz zamrznutog embriona, čime je napravljen još jedan krupan iskorak ka punoj afirmaciji ove ustanove. Učesnicima druženja bilo je žao što je sa skupa izostao dr Branko Budimirović, vodeći stručnjak i idejni tvorac Centra, ali upravo zbog držanja koraka sa svetom on je bio u Portugaliji, na značajnom seminaru o humanoj reprodukciji. Ulogu domaćina preuzela je Zorica Bojičić, majka malog Luke, prve bebe rođene inseminacijom u valjevskoj bolnici, koja je rukovodilac udruženja „Da se novi život rađa”, čija je uloga da promoviše rad Centra i priređuje akcije za prikupljanje materijalne podrške, pre svega kada je reč o otplati na lizing kupljene opreme i stvaranju što povoljnijih uslova za ove medicinske tretmane.
Pred vilom Milana Plamenca na Divčibarama, koju je besplatno ustupio roditeljima i njihovim bebama, mogli su se videti neobični prizori. Jovana i Slobodan Dimić iz Beograda pažljivo su u naručju držali šestomesečne blizance Andreja i Davida.
– Ja sam na jednom forumu pročitala puno pohvala na račun Centra u Valjevu i dogovorila se sa suprugom da potražimo njihove usluge. Od početka svisu bili ljubazni i profesionalni i mladi tim se maksimalno trudio da nam izađe u susret.Mi smo sada presrećni roditelji i u znak zahvalnosti, pored ostalog, preporučili smo Valjevo nekolicini prijatelja koji žele da se ostvare kao roditelji – kaže Jovana, koja iako je štakama zbog pored povrede noge, nije htela da propusti da se ponovo sretne sa osobljem Centra i drugim poznanicima s kojima su delili iste strepnje i očekivanja.
Iz Beograda su na Divčibare s blizancima Teodorom i Isidorom došli Srđan i Maja Derimanović. I njih dvoje, inače zdravstveni radnici u stomatologiji, nisu štedeli reči hvale zaCentar u Valjevu i očekuju da će ova ustanova vrlo brzo skrenuti dodatnu pažnju na sebe, pre svega zbog stručnog i uspešnog rada.
Rajko Stepanović, poljoprivrednik iz mioničkog sela Virovaca, koliko je čvrsto držao u naručju devetomesečnog sina Jakova, istovremeno se trudio da ga vidi i upozna što više učesnika ovog druženja i predstavnika medija. Pored toga što je prvenac, istovremeno je prva beba koja je u valjevskom centru rođena iz zamrznutog embriona. Rajko dodaje da imaju još četiri zamrznuta embriona i, kada dođe vreme, potrudiće se da Jakov dobije brata ili sestru.
Samo nekoliko koraka dalje, ozbiljnog izraza na licima, u kolicima su sedeli Gavrilo i Lola Kovačević.
– Upoznajte ih, oni su prvi blizanci iz Valjeva rođeni iz epruvete u svom gradu. Na njih smo suprug Milomir i ja čekali 16 godina i, zahvaljujući sjajnom timu Centra za vantelesnu oplodnju, ispunila nam se želja i ostvarili snovi – kaže Mirjana Kovačević, majka prvih valjevskih blizanaca iz epruvete.
U naručju gorostasnog poljoprivrednika Vlajka Stojkovića, iz mioničkog sela Đurđevca, mirno je sedeo i radoznalo gledao petomesečni sin Aleksandar. Vlajko i supruga Slađana na njega su čekali 17 godina. Pre toga su, kaže, išli na preglede u privatnoj režiji, ali sve se završavalo bezuspešno, uz visoke troškove.
Na kraju su došli tamo gde treba, gde se pita struka i nauka i sada njihovoj sreći nema kraja. Vlajko nam objašnjava da, iako se od njega očekivalo da za vikend bude na kombajnu zbog setve ječma, on je sve odložio da bi došao na ponovni susret s prijateljima iz Centra za VTO. Kaže, kad je on na svog naslednika prvenca mogao da čeka skoro dve decenije, neka se ječam pritrpi dva dana.
