Izvor: Politika, 22.Sep.2013, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prvi albanski napadi na srpsku državu
Pre tačno sto godina, septembra 1913. na tadašnjoj srpsko-albanskoj granici izbio je veliki oružani sukob, o kojem je „Politika” detaljno izveštavala
„Organizovane arnautske čete nastavljaju svoj rad na remećenju državnog života u srpskim novim krajevima i uništavanju hrišćanskog stanovništva. Glavni napad razbojnika upravljen je na Debar i južni deo zapadne srpske granice, na mesta koja su od glavnih vojničkih centara odvojena teško prohodnim planinama isto >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koliko i kilometarskom razdaljinom.”
Iz ovog članka objavljenog u „Politici” pre tačno jednog veka, 22. septembra (9. po julijanskom kalendaru) 1913. godine, lako se može zaključiti da se u novopripojenim krajevima Kraljevine Srbije nešto krupno dešavalo.
I, zaista, samo dve nedelje od proglasa kralja Petra o prisajedinjenju novih krajeva Srbiji, u njenim jugozapadnim oblastima počeli su nemiri, koji su za srpsku državu predstavljali novo, ozbiljno iskušenje. Oni su bili posledica zamršenih srpsko-albanskih odnosa, koje su i tada opterećivali mnogobrojni problemi, ali i interesa velikih sila, pre svih Austrougarske da destabilizuje ovo područje. O čemu je u stvari bila reč?
– Još pre kraja balkanskih ratova, na konferenciji u Londonu bila je ustanovljena severoistočna granica Albanije. Ali, ona nije bila obeležena na terenu, zbog čega je Srbija dugo oklevala da pre dolaska kontrolne komisije s nje povuče trupe.
Kada je pod međunarodnim pritiskom to ipak učinila, albanska vlada je pod snažnim austrougarskim uticajem to iskoristila da iz tri pravca upadne na srpsku teritoriju. Tim odredima komandovali su strani oficiri, što ukazuje na to da je iza svega stajala Austrougarska.
Cilj akcije bio je da se izazovu neredi, da se upad predstavi kao pobuna domaćeg, albanskog stanovništva, a drski režim okarakteriše kao tiranski, te da se granični spor reši na štetu Srbije – objašnjava Miloš Jagodić, profesor istorije srpskog naroda u novom veku na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Odredi iz Albanije upali su u Debarski i Prizrenski okrug u oblasti u kojima su posle povlačenja ostale samo manje jedinice srpske vojske. Zato im je pošlo za rukom da osvoje Debar, Strugu i Ohrid i stignu do ulaza u Prizren, gde su zaustavljeni.
O tome je „Politika” od 10. septembra ovako izvestila:
„Situacija na srpsko-albanskoj granici mnogo je kritičnija nego što se u prvi mah mislilo. Arnauti su u velikim masama sunuli na našu teritoriju i naše trupe, malobrojne i iznenađene morale su se povući. Mi smo već juče saopštili da su Arnauti zauzeli Debar. Ima ih preko šest hiljada, a predvodili su ih strani oficiri, čija narodnost još nije utvrđena.”
Posle prvog iznenađenja usledio je odlučan odgovor države. Mobilisane su trupe, jačine dve divizije, u „novim krajevima” proglašeno je ratno stanje, doneta je Uredba o javnoj bezbednosti. Do druge polovine oktobra srpska vojska oslobodila je ceo Prizrenski i Debarski okrug, a potom je, kako bi se do dolaska međunarodne kontrolne komisije sprečili novi upadi, ušla na teritoriju Albanije. To je krajem oktobra zamalo dovelo do rata sa Austrougarskom.
– Želeći da spreče nove upade, Pašić i ceo državni vrh odolevali su pritiscima i odbijali da pre dolaska komisije povuku trupe iz Albanije. Ali, Austrougarska je ubrzo Srbiji uputila ultimatum da u roku od osam dana povuče trupe, preteći da će nam u suprotnom objaviti rat. Nastojeći da izbegne novih konflikt, tim pre što su to tražile i ostale sile, srpska vojska se potom povukla iz Albanije – objašnjava Miloš Jagodić.
Situacija „na terenu” se uskoro ipak primirila, ali su posledice upada bile višestruke. Stradalo je mnogo ljudi – i hrišćana i muslimana, došlo je do destabilizacije ovog područja, austrofilska vlada u Valoni mogla se pred sunarodnicima predstaviti kao „patriotska”, ali je određenu korist, prema rečima našeg sagovornika, imala i Kraljevina Srbija.
Naime, stanovništvo ovih oblasti, pod snažnim utiskom svega što se dogodilo, nije se više bunilo, a njihove vođe su nastojale da imaju što bolje odnose sa vlastima. To je, između ostalog, pomoglo i srpskoj vojci da se tokom Prvog svetskog rata preko tih krajeva bezbednije povuče prema saveznicima.
Valja napomenuti da, iako dotad najveći, ovo nije bio i prvi srpsko-albanski sukob. Tokom čitavog 19. veka u Kneževinu (potonju) Kraljevinu Srbiju bilo je upada naoružanih trupa iz delova Osmanskog carstva naseljenog Albancima, a naročito jak upad dogodio se 1879, samo godinu dana pošto je Srbija na Berlinskom kongresu priznata kao samostalna država.
Samo do granice....
Javnost u Srbiji tih dana pažljivo je pratila vesti iz inostranstva, znajući da će rešavanje i ovog pitanja umnogome zavisiti od interesa velikih sila. Tako je „Politika”, koja je služila kao jedan od glavnih izvora informacija, u broju od 28. septembra između ostalog objavila:
„U jednom izveštaju iz Rima ’Nova slobodna presa’ javlja da su Talijanska i Austrijska vlada odgovorile na notu srpske vlade. „U odgovoru su”, veli se dalje, „obe vlade savetovale Srbiji da se zadrži na odbrani granice, jer bi prelazak iste mogao da dovede do ozbiljnih sukoba.”
Želeli dogovor sa Albancima
Sa prostora Kosovskog vilajeta, od Berlinskog kongresa (1878) do balkanskih ratova (1912) iselilo se, prema proceni Miloša Jagodića, oko sto hiljada Srba. To je bio rezultat stalnih pljački, ubistava i drugih vrsta pritisaka i nasilja.
On je u knjizi „Novi krajevi Srbije 1912–1915” (izdanje Filozofskog fakulteta) izneo i podatke o broju stanovnika, na osnovu popisa koji je, po naredbi Vrhovne komanda srpske vojske, u „novim krajevima” obavljen februara i marta 1913. godine.
Tako su, na osnovu popisa rađenog „od kuće do kuće”, u Prištinskom okrugu Srbi činili 20,6, Albanci 64,1, a Turci 9,5 odsto stanovnika. U Prizrenskom okrugu (koji je obuhvatao i neke delove današnje Albanije) Srbi su činili 14,7, Albanci 51,3, Turci 10,4, a „muslimani srpskog jezika” 21,6 odsto stanovnika.
U Mitrovačkom srezu, delu Novopazarskog okruga, Srbi su činili 45,2, Albanci 20,9, a „muslimani srpskog jezika” 33 odsto stanovnika. U Prištinskom okrugu ukupno je bilo 240.209, a u Prizrenskom 227.425 stanovnika.
– Ovaj popis pokazuje da je stanovništvo Kosovskog vilajeta bilo veoma heterogeno, s tim da su Srbi, usled pritisaka koji su nad njima u prethodnim decenijama sprovođeni, bili u manjini. Činjenica da je popis obavljen početkom 1913, dok je Drugi balkanski rat još trajao, pokazuje, međutim, još nešto – da srpska vlada nije imala nameru da protera Albance i ostalo stanovništvo islamske veroispovesti, to jest da etnički očisti ovo područje. Jer, da je imala takve planove Srbija je 1912. mogla da ih sprovede, tokom ili neposredno posle ratnih operacija. Srbija je, naprotiv, svima koji su tamo živeli garantovala sva građanska prava i slobode, a Pašić je na sve načine nastojao i da različitim merama Albance pridobije kao saveznike – ukazuje Jagodić.
Jovan Gajić
objavljeno: 22/09/2013
.jpg)
