Izvor: Politika, 18.Jul.2009, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prva harmonika sveta
Srđan Vukašinović, mladi profesor Ciriškog univerziteta umetnosti, jedan je od malobrojnih Srba koji žive od sviranja klasične muzike na harmonici
Petrovac na Mlavi – Zbog njega stranci igraju „Žikino kolo”, a „’Ajde, Jano” diže na noge publiku koja jedva da je čula za Srbiju, i to na koncertu klasične muzike. Najveća firma na svetu za izradu harmonika „Bugari” po njegovom projektu napravila je harmoniku sa četvrtinom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tona. Tri godine zaredom njegov orkestar u kojem nema nijednog Srbina nosi titulu najboljeg orkestra srpskog folklora u Švajcarskoj i Evropi.
Srđan Vukašinović (26) s ponosom ističe da je jedan od malobrojnih Srba kod nas i u svetu koji žive od harmonike na kojoj ne sviraju narodnu, već – klasičnu muziku. Ovaj višestruki prvak Srbije u izvođenju klasične muzike na harmonici – u šesnaestoj godini u ovoj kategoriji osvojio je titulu prvaka sveta.
Srđana i Slađana Vukašinovića (23), koji je krenuo bratovljevim stopama, ili bolje reći „prstima” na klaviru, zatekli smo na odmoru u roditeljskoj kući u Petrovcu na Mlavi. Švajcarska je lepa, kažu, ali ovde „pune baterije”. U kući su dva klavira i najmanje šest harmonika, ko zna koliko mikrofona, zvučnika, mikseta, da se otvori prodavnica... Nešto je njihovo, nešto njihovih roditelja. Jer i Spomenka Vukašinović i orkestar Novice Dobrnjca dobro su poznati u narodnoj muzici. Nema zvezde sa kojom nisu sarađivali. „Ovo je najbolji posao u ovom delu Srbije”, kažu uglas, „a posla za dobre muzičare uvek ima”. To što su im se deca opredelila za klasičnu, a ne narodnu muziku – njih ne čudi.
– Odmalena smo znali da će se baviti muzikom. Nikada nismo uticali na njihove izbore i ponosni smo što su izabrali teži ali najbolji put – pričaju Spomenka i Novica.
Srđan se ne seća kada je počeo da svira, jer harmonika kao da je oduvek bila tu...
– Čim sam je uzeo u ruke, znao sam da će mi biti ceo život... Prve note sam učio od oca i na njegovu inicijativu upisao sam muzičku školu, nije hteo da budem samouk kao on – priča nam stariji brat Vukašinović, dok mlađi prebira po dirkama klavira.
Kad je počeo da se takmiči – osvojio je sve što je moglo da se osvoji u Srbiji. A onda ga je 1999. godine njegov profesor i mentor Miroslav Jankeh pitao da li želi svetski trofej.
– Te godine je bilo bombardovanje, niko nije razmišljao o takmičenjima. Vežbao sam svaki dan, a na takmičenju u Španiji bio sam jedini predstavnik Srbije. Sećam se da druge takmičare nisam ni slušao, bio sam spreman, iako nervozan što nastupam pod rednim brojem 13 – priča Srđan i dodaje uz osmeh da mu je od tada 13 srećan broj.
Harmonika s kojom je pobedio bila je polovna. Diploma svetskog šampiona danas je na zidu, a pehar kod profesora. Ni sam ne zna koliko je koncerata održao. Priznaje – da nema majke, koja uredno sakuplja i čuva sve diplome i isečke iz domaće i strane štampe, ne bi mogao da pobroji ni polovinu onoga što je uspeo u svojih 26 godina.
Iako je položio prijemni ispit na dva univerziteta – u Slovačkoj i u Švajcarskoj („nisam znao čak ni jezik, ali govorila je muzika”), ipak se opredelio za Ciriški univerzitet umetnosti. Bio je prvi na rang-listi, kao što će tri godine kasnije ovaj uspeh ponoviti i Slađan.
– Mi smo senzacija na našem univerzitetu, ne samo zato što smo jedini Srbi, već i zato što smo braća. U Švajcarskoj muzika nije porodični posao kao kod nas – ubacuje se Slađan.
On je na petoj godini studija i predstavnik je akademaca svog univerziteta u kantonalnoj vladi za obrazovanje.
– Ovo nije skup fakultet kao što se misli, skup je život. Školarina je kao i kod nas, ali je poenta u uslovima studiranja, mogućnostima za napredovanje u karijeri.
Sa osmehom dodaje da je svirao širom sveta, ali nikada u rodnom gradu i da mu je životna želja da Petrovac dobije sopstvenu muzičku školu, kojoj bi pomogao svojim znanjem i poznanstvima u inostranstvu...
Obojica pričaju da studiranje u inostranstvu nije lako, da se događa da ne stižu da jedu, takoreći ni da dišu... Većina akademaca se izdržava tako što rade kao konobari, a oni su imali sreću da od početka žive od muzike. Slađan za džeparac svira orgulje u jednoj crkvi, dok je Srđan za vreme studija radio kao nastavnik, dirigent u dva orkestra, a na matičnom fakultetu je predavao u nekoliko navrata muziku sa Balkana, koja je i zbog njega bila jedna od najpopularnijih klasa na univerzitetu.
– Moj brat se lepo snašao u Švajcarskoj, takođe održava koncerte i ima stipendiju od početka studija. Upravo se sprema da u Brazilu drži dva kursa klavira i četiri koncerta. Organizovao je i dolazak jednog profesionalnog hora iz Švajcarske. On će ih pratiti na klaviru, a izvodiće i nekoliko mojih kompozicija – priča Srđan, koji je inače komponovao muziku i za nekoliko filmova koji se prikazuju u bioskopima širom Švajcarske, Nemačke i Austrije.
– Na svakom mestu s ponosom ističem da sam Srbin i najviše volim da na koncertima ubacim elemente naše izvorne muzike – objašnjava. Do sada je svirao u Austriji, Španiji, Francuskoj, Brazilu, Nemačkoj, Italiji..., sprema se za Davos i posle dužeg vremena – za turneju po Srbiji u oktobru. U Lucernu će u januaru takođe raditi kao profesor. Na njegovu inicijativu iduće godine će biti snimljen dokumentarni film o Srbiji, a tim povodom uskoro u Petrovac stiže režiserka, inače Austrijanka, koja živi u Švajcarskoj.
Na naše pitanje da li ima vremena i za neke druge stvari, odgovara da u njegovom životu do sada – sve bilo je muzika. Voli da gleda domaće filmove, a sluša sve: „Nema loše muzike, samo loših izvođača”. Opušta ga kada svira neku svoju kompoziciju koja je, kaže, kombinacija narodne i klasične: „Volim suprotnosti, takvi su mi i roditelji. A takva je i ova naša Srbija.”
Sandra Gucijan
[objavljeno: 19/07/2009]
