Izvor: Politika, 21.Jun.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Proputovanje kroz ličnu istoriju
Obilasci manastira Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine, poslednjih godina, postali su pravi hit među građanima našeg porekla koji žive u Australiji
Lenka Bararon i Angelina Semenec u grupi su od 17 putnika iz daleke Australije koje su ovih dana, u potrazi za svojim korenima, obilazili Srbiju, Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu. Na jednom mestu sve ih je okupio otac Miodrag Perić, iz crkve Lazarice iz Sidneja, i poklonička agencija Srpske pravoslavne crkve „Dobročinstvo”.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
– Ova putovanja su postala toliko popularna da dolaze ljudi iz cele Australije, čak i oni koji nemaju nikakve srpske korene. Iako više nemam nikoga živog u Srbiji, morala sam ponovo da dođem – priča Lenka koja je pre dve godine prvi put kročila na tlo grada u kome joj je rođen otac. Majka je bila Slavonka, iz Županje. Upoznali su se u izbegličkom kampu u Nemačkoj krajem Drugog svetskog rata, tamo su se i venčali i 1949. otišli za Australiju. Lenkin otac je bio horovođa u prvoj srpskoj crkvi koja je izgrađena u Australiji. Glumac po profesiji, po sećanju je zapisao „Koštanu”, koju su posle njegove kolege prepisivale i izvodile po srpskim klubovima.
Lenka je učiteljica, trenutno radi u dečjoj bolnici. Odlično govori srpski. U Beograd je stigla sa svojom najboljom prijateljicom, Angelinom Semenec, koja je u Srbiji bila nekoliko puta kao dete. Osim što su im očevi zajedno radili na izgradnji prve crkve u Australiji, povezuje ih i ljubav prema srpskom kolu, zahvaljujući kojem su se kao tinejdžerke i upoznale. Kao članice folklorne grupe Srpske narodne obnove proputovale su Australiju, nastupale u Operi haus.
Želju da ne prekinu veze sa korenim oslikavaju i imena koje nose pripadnici druge generacije Australijanaca. Njih dve se zovu po svojim bakama. Lenka ima brata Nikolu, a Angelina sestru Nevenu. Pokušaji da se kao dete uklopi, seća se Endži, kako je zovu u Australiji, tj. Gina, kako je zovu u Srbiji, bili su osuđeni na propast i pre nego što bi izgovorila prezime (Radivojević), jer je svojom crnom kosom odudarala od plavokosih vršnjaka.
Iako se trudi, izmiču joj rečenice na srpskom. Kaže, to je slučaj u svim mešanim porodicama, jer je njen otac, koji je do obale Australije stigao u ona posleratna vremena misleći da se ukrcao u brod za Ameriku, u Sidneju oženio Australijankom irskog porekla. Angelina je nastavila tradiciju, tako da njeni sinovi Dejan, Majkl i Troj imaju ukrajinsko-nemačke krvi, s očeve, i srpsko-irske krvi, s majčine strane.
Na proputovanju kroz ličnu istoriju, Lenka i Angelina su prvo putem Interneta prikupile sve informacije do kojih su mogle da dođu. Ono što im je nedostajalo iz priča rodbine dopunile su šetnjom kroz ulice naziva koji odavno ne postoje na mapi Beograda. Listale su stare crkvene i opštinske knjige, započinjale razgovor sa ljudima na pijaci koji su im, po godinama, delovali kao mogući svedoci nekih događaja iz vremena njihovih dedova, docrtavale porodično drvo, palile sveća na grobove onih čija imena nose, a znaju ih samo iz priča.
A na proputovanju kroz srpsku istoriju obišle su Hram Svetog Save, dvor na Dedinju, fruškogorske manastire, Žiču, Višegrad, Dobrun, Ostrog, noćile u Soko-gradu...
– Ovo je tako lepa zemlja – sa oduševljenjem kazuje Angelina. Lenki se uz prirodne lepote posebno dopala arhitektura starog Beograda i sela po Vojvodini. Ona primećuje i da je glavni grad čistiji nego što je zapamtila pre dve godine, a da su ljudi izuzetno ljubazni i uvek na usluzi (iz ove priče izdvajaju taksistu koji im je vožnju od Zelenog venca do autobuske stanice naplatio 700 dinara).
Ono što je čitavoj grupi nedostajalo na njihovom putu kroz Srbiju su radnje sa autentičnim srpskim suvenirima, a na svakom ćošku je kineska radnja, baš kao i u Australiji.
U koferima koje ovih dana polako pakuju, poneće ikone, opanke, figurice Lale i Ere, heklane radove, rukotvorine sa Zlatibora kupljene na Kalemegdanu, cedeove sa starogradskim pesmama, pokoju knjigu o Beogradu (priznaju, na engleskom, ne na srpskom), oklagiju, neke stare predmete pazarene povoljno na Bajlonijevoj pijaci i pregršt brojanica za porodicu i prijatelje.
Cene su, kažu, slične kao i u Sidneju, izbor odeće za elegantno popunjene dame u godinama jednako loš, a izuzetak je gorivo čija je cena paprena u poređenju sa onom u Australiji. „Ovde može da se nađe sve što imamo i u Sidneju, nema nikakve razlike”, kažu i priznaju da mi ipak imamo nešto što Australijanci nemaju: aktivan društveni život.
– Mi nemamo korzo. Omladina ide u klubove, a mi stariji u restorane, ponekad u bioskop ili sedimo kod kuće. Ovde se mnogo jede, a sporije živi. U Australiji se mnogo radi i nećete nikoga videti da usred dana sedi u kafani, a ovde su restorani puni po ceo dan. Osim toga, kod nas je problem i geografske udaljenosti. Recimo, Angelina živi 60 kilometara od mene, tako da se posećujemo otprilike jednom mesečno – kaže Lenka.
Angelina dodaje i da se mnogo vremena gubi u odlasku i povratku s posla. Primera radi, jedan od njenih sinova vozi 120 kilometara u jednom pravcu svakoga dana. Tamo se mnogo radi, a život je skup, tako da joj je trebalo 30 godina da ispuni želju i dođe u Srbiju.
Sandra Dimitrijević
[objavljeno: 22/06/2008]
.jpg)
