Izvor: Danas, 11.Maj.2015, 09:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Propagandno pojednostavljivanje
Kakav odnos imamo prema prošlosti i precima, ko su nam heroji to su pitanja na koja su odgovori identitetski. Nas u značajnoj meri određuju naši preci, hteli mi to ili ne. Ili preciznije naš odnos prema njima koji se u nama formira elemente "slike sveta" koju nosimo kroz život. Stoga je i naš odnos prema Drugom svetskom ratu, prema žrtvama i prema onima koji su se borili i za našu slobodu zapravo i odnos nas samih prema sebi. Ko zaboravi svoje žrtve i svoje heroje, on zapravo sebe izopštava >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << iz istorije. On se odrekao (bio to pojedinac ili narod) samo sebe ili onog što je bio. Moderna umetnost se zbog tog globalno pomodnog "zaborava" često bavila temom čoveka koji je zaboravio prošlost i koji ne zna ko je.
Srbija nema razloga da se stidi svoje prošlosti. U Prvom i Drugom svetskom ratu smo bili u "stroju pobednika", ali što je još važnije na pravednoj strani. Tako je Srbija imala dva antifašistička pokreta i milionske žrtve dok su recimo Hrvati imali dva fašistička ili pronacistička pokreta. Drugi narodi i države na Balkanu su većinom bili na strani fašističkih sila. Srbija je svetao primer borbe protiv fašizma na ovim i evropskim prostorima. No zbog građanskog rata kod nas nije došlo do jasnog i pozitivnog definisanja odnosa prema dešavanjima u Drugom svetskom ratu. Srbija mora zbog sebe i istine o sebi da se jasno i glasno odredi prema sopstvenoj borbi protiv fašizma. Pre svega preko nacionalnog pomirenja "četnika" i "partizana" da bi se došlo do pozitivne afirmacije sećanja na žrtve i na junake. Samo tako se uspostavlja nacionalno jedinstvo i konsenzus oko ključnih pitanja. A to je osnova da se zajednički i aktivno uhvatimo i sa izazovima budućnosti.
U tom pogledu je odluka da se učestvuje na paradi na Dan pobede u Moskvi u "datom formatu" izuzetno bitna i za nas i za sliku o nama u svetu. Predstavljeni predsednikom i vojskom mi šaljemo poruku svetu i sami sebi - "mi smo u tom velikom ratu bili na strani pobednika i na strani pravde i ne stidimo se toga". To je mnogo značajnije od činjenice da time i jačamo srpsko-ruske odnose, te da nastojimo da održimo izbalansiran odnos prema istoku i zapadu. Iako su nam neki glasovi sa zapada poručivali da nije pametno da budemo tamo, mi nismo mogli ne biti tamo. Kao što bi trebali biti svugde gde god se obeležavaju veliki i tragični datumi koji se i nas tiču. Ako bi Amerikanci, Englezi Francuzi ili neko drugi obeležavao pobedu nad fašizmom poput godišnjice u Normandiji prošle godine, mi bismo trebali biti tamo. Naravno, ako nas zovu.
Što se tiče geopolitičkog i političkog aspekta obeležavanja Dana pobede u Moskvi tu se sa Zapada preteralo u propagandnom pojednostavljivanju. Oni bojkotujući Putina pokazuju da su sasvim ispolitizovali jedan događaj koji je veći od njih i njihovog PR shvatanja politike. Oni samo vide u tom danu i toj paradi promociju Putina, pa reaguju rigidno i restriktivno. Naravno geopolitički sukob oko Ukrajine određuje i ponašanje zapadnih političara i kad je pitanje odnos prema obeležavanju pobede nad fašizmom. U Ukrajini je propalo obeležavanje Dana pobede, dan ranije jer je napravljeno zbrda-zdola i jer im niko ozbiljan nije hteo doći (pa su "spustili sa ministarskog na ambasadorski nivo pozivanih gostiju"). Nešto na brzinu napravljeno samo sa namerom da parira moskovskoj paradi i nije moglo da uspe a da se ne pretvori u provincijski vašar.
Sa druge strane pritisak Amerike da neke značajne države poput Francuske i Nemačke ne pošalju svoje prve ljude u Moskvu na "noge Putinu" je dao rezultat. Evropa se nevoljno pridružila bojkotu. Neki su opet napravili kompromise pa će doći taj dan u Moskvu, ali ne na paradu ili će pak poput Merkelove sleteti u Moskvu dan kasnije. Žalosno izvrdavanje za predstavnike evropskih država. Sve to pokazuje gde je danas evropska politika i kako u njoj nema ličnosti formata poput De Gola, koji bi danas da je živ bio na paradi u Moskvi, ali bi isto tako rekao Putinu šta misli o njegovoj politici. Kao što neko reče svi veliki Evropljani su odavno mrtvi.
Na kraju kad sve to rezimiramo moramo biti načisto da odlaskom u Moskvu mi ne činimo toliko uslugu Rusima, iako će oni na to biti zahvalni, već pre svega sami sebi. Zamislimo da je odluka da se ide na paradu preinačena da se ne ide - pa bilo bi nas stid zbog kukavičluka. Odluka državnog vrha da se u ovom formatu ide u Moskvu nekima izgleda rizična, ali bi bilo mnogo opasnije sramotno pobeći od toga. Naročito na dan kad se sećamo naših žrtava i boraca protiv fašizma pa bili oni iz Užičke republike, ili sa Ravne gore. Stoga je bitno da pređemo preko svojih podela i raskola i da kažemo "hvala dedi na pobedi".
