Izvor: Danas, 15.Mar.2016, 11:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Projekat "Suočavanje s devedesetim" je završen
Pre nego što odgovorim na tekst Muhameda Mulaganovića, ponoviću teze teksta: "Delegitimacija Vučića" (Danas, 18. 02. 2016), čiji smisao nije bio odbrana Aleksandra Vučića, nego ukazivanje na sam fenomen delegitimacije, aktere tog fenomena, kao i uzroke koji su doveli do njega.
Prva teza bila je sledeća: Tokom prethodne dve godine, umesto ozbiljnih analiza i kritika, kao dominantan uspostavio se model tumačenja srpske politike >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << koji iz fokusa analize i percepcije izbacuje polideterministički skup faktora koji oblikuje i određuje srpsku politiku, dok u fokusu zadržava samo jednog aktera - Aleksandra Vučića. Druga teza bila je: Ovaj model tumačenja je duboko manipulativan jer on podstiče uverenje kod naroda da je nosilac vlasti samo jedan čovek, te da njegova smena vodi ka automatskom rešavanju ekonomskih, socijalnih i političkih problema. On, takođe, podstiče pojednostavljeno shvatanje politike, koja je nemoguća u 21. veku, posebno u balkanskim državama čiji suverenitet je ozbiljno ograničen. Treća teza bila je: Ovaj model se periodično pojavljuje u novijoj srpskoj političkoj istoriji, i u funkciji je prikrivanja ili amnestiranja od odgovornosti, za situaciju u kojoj se zemlja nalazi, brojnih aktera politike. Četvrta teza bila je: SNS dolazi na vlast u momentu kada kulminiraju sve sistemske disfunkcije, kako bi prethodne vlasti svu odgovornost projektovale na tu stranku, pre svega, na njenog lidera, a sebe od te odgovornosti amnestirali. Peta teza teksta bila je: Cilj delegitimacije Vučića bio je slabljenje vlade tokom koje su interesi kapitalista i partokratske klase, etablirane u periodu od 2000-2012. godine, postali delimično (naglašavam - samo delimično) ugroženi, te izazivanje izbora nakon kojih bi gubitnici izbora iz 2012. i 2014. godine dobili šansu za povratak u vlast i na kraju za učestvovanje u promeni Ustava Republike Srbije.
Muhamed Mulaganović smatra da sam prenaglasila "štetočinsku" ulogu vlasti 2000-2012. godine, te da je ključnu ulogu u urušavanju zemlje imala vlast tokom 90-ih godina, a ja tu vlast iz 90-ih godina, po njegovom mišljenju, amnestiram, pa mi je u vezi 90-ih svojstvena podsvesna filozofija "puj pike ne važi se". Jasno je da je vlast posle 5. oktobra 2000. godine zatekla razoreno društvo. Ali, podsetila bih autora teksta: "Za devedesete - puj pike ne važi se", da smo prethodnu deceniju potrošili analizirajući, raspravljajući o 90-im godinama. Čak se može reći da se suština politike 2000-2012. godine svodila na projekat "suočavanje s devedesetim". No, dok je taj projekat sprovođen, na način da reaktuelizuje interne, kao i regionalne antagonizme, u pozadini se odvijao proces pretvaranja državne svojine u privatnu, posredstvom kojeg je mali broj ljudi došao do enormnog bogatstva. Ostalima je namenjeno siromaštvo i nezaposlenost.
Da li je konstantno indukovana politička napetost i sukobljenost oko 90-ih (u Srbiji, BiH, Hrvatskoj) bila u funkciji skretanja pažnje s procesa stvaranja, na prostoru celog regiona, brutalnog sistema socijalnih nejednakosti u deceniji koja je usledila posle 90-ih? Uzgred, da smo onoliko pažnje posvetili traganju za rešenjima naših socijalno-ekonomskih problema čiji se uzroci ne nalaze u 90-im, kako autor smatra, nego vremenski sežu decenije i decenije u prošlost (tiču se perifernog statusa Balkana i konstantne ekonomske i tehnološke nerazvijenosti celog regiona) koliko smo pažnje posvetili pričanju o 90-im, možda bi danas naša privreda bila bar malo razvijenija nego što jeste. Tek u drugoj deceniji 21. veka, projekat "suočavanje s devedesetim" je završen, premda su mnogi verovali da će trajati večno i da će večno svoju stranačku politiku svoditi na njega.
Kad je reč o "filozofiji" koju Muhamed Mulaganović naziva podsvesnom filozofijom "puj pike ne važi se", upravo je ona svojstvena kritičarima Aleksandra Vučića. Njihovo "puj pike ne važi se" odnosi se na sve aktere sistema i politike, osim na Vučića, kao i na našu stvarnost 2000-2012. godine. A ta stvarnost dramatično se razišla od proklamovanih ciljeva stranaka na vlasti iz tog perioda. Ta stvarnost postala je stvarnost propalih i pustih opština, uništenih sela, demografskog kolapsa, miliona nezaposlenih, stotina hiljada otpuštenih radnika, stotine hiljada neprijavljenih radnika. No, kada čitamo tekstove kritičara Aleksandra Vučića, stiče se utisak da te stvarnosti nije ni bilo. Na primer, možda nas kritičari Aleksandra Vučića ubede da svi problemi nastaju i nestaju s Aleksandrom Vučićem. Možda nas ubede da su svi ti problemi pali s neba, u prazan prostor, zajedno s Vučićem?
Ipak, u nečemu se slažem s Muhamedom Mulaganovićem. Slažem se s njegovom tvrdnjom da od same SNS najviše zavisi njen rejting. Upravo zahvaljujući uspesima Vlade Republike Srbije 2014 - 2015, proces delegitimacije nije imao efekte kakve su njegovi akteri očekivali. Navešću samo nekoliko značajnih uspeha u domenu spoljne politike. Zahvaljujući podršci Ruske Federacije, u Savetu bezbednosti UN odbačen je britanski predlog rezolucije o Srebrenici, sprečen je ulazak Kosova (okupiranog dela Republike Srbije) u Unesko, potpisani su brojni sporazumi s Ruskom Federacijom (podignut je nivo saradnje s ovom, nama naklonjenom, državom) i Narodnom Republikom Kinom. Nisu uvedene sankcije Rusiji. Istovremeno, nastavljeno je sa evrointegracionim procesima.
*Autorka je sociološkinja
.jpg)
