Izvor: Politika, 09.Nov.2008, 23:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Profesorka za „mentalne mape”

Svetlana Vučković je jedini stručnjak u Srbiji koja se, s punim radnim vremenom, bavi peripatologijom; ona decu prvo nauči da osluškuju „govor okoline”, potom da „probude” preostala čula, a onda i da adekvatno koriste beli štap

Da je slučaj poželeo da Beograđanka Svetlana Vučković sredinom devedesetih godina prošlog veka ne provede sate i sate na Defektološkom fakultetu sa povezom preko očiju kako bi sebi što bolje predstavila šta znači biti slep, dvadeset >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dvoje učenika zemunske škole za đake oštećenog vida „Veljko Ramadanović” danas ne bi imalo na raspolaganju vrsnog peripatologa – profesorku orijentacije i samostalnog kretanja.

Stevan, slep od rođenja, verovatno ne bi odlučno uzimao beli štap, a sa njim i sopstveni život u svoje ruke, Tamara ne bi znala da stigne do prodavnice, škole i drugarica sama-samcijata i bez posledica, a Nikola se možda ne bi nadao da će jednog dana samostalno otići na koncert. Rad s „nastavnicom Cecom” omogućava im da se uspešno snalaze i kreću na lokacijama koje su im neophodne za kvalitetan život.

– Za slepe je posebno važno da im neko pokaže prostor kada se zaposle. Peripatolog bi u svakoj nepoznatoj situaciji trebalo da izađe na trasu da im objasni orijentire, za koje je poželjno da su stalno prisutni u prostoru – kaže Svetlana, koja sama predaje ovaj izborni predmet i stoga ne može da postigne da uzme više učenika. Spisak zainteresovane dece je podugačak, a pomoći malo: čak i studenti defektologije ne zalaze često u zemunsku školu.

– Sada je na državi da pošalje ljude sa Defektološkog u inostranstvo na dodatnu obuku iz peripatologije. Značilo bi mi da imam još saradnika. Mnogo više dece bi mogli da obučimo i uvežbali bismo više lokacija u gradu – kaže Svetlana.

Jedina u Srbiji koja se intenzivno, s punim radnim vremenom, bavi peripatologijom, ona decu u zemunskoj školi prvo nauči da osluškuju „govor okoline”, potom da „probude” preostala čula, a onda i da adekvatno koriste beli štap, što je za slepa i slabovida lica kod nas osnovna tehnika samostalnog kretanja, pri čemu je osnovno pravilo da noga ne sme da bude na tlu dok ga štap pre nje nije ispitao. Neka deca, doduše, teže prihvataju ovo belo pomagalo, jer ono neretko etiketira slepu osobu i narušava joj anonimnost, mada Svetlana naglašava da nikada nije imala negativna iskustva sa sugrađanima. U svetu su i četvoronožni pomoćnici standard.

– Životna mi je želja da i ovde zaživi kretanje sa psom vodičem, jer ipak je drugačije kada je ispred vas neko ko vidi, a ne samo štap. U te svrhe prvo treba osposobiti veliki broj peripatologa i dresera pasa, a proces takođe koči i zakonska regulativa, koja za sada ne predviđa da čovek sa oštećenim vidom može sa psom da uđe u prevoz, prodavnicu, kafanu, hotel... – kaže Svetlana i dodaje da se ne treba plašiti osoba s belim štapom, jer vladaju tehnikama pravilnog zaobilaženja.

Niko u Srbiji za sada ne koristi ni „peri-gajd”, napravu sa senzorima koja registruje prepreku u nivou tela uz pomoć laserskih zraka i ultrazvuka, i upozorava na nju i pištanjem i vibracijama.

Iako su programi individualni, svako se dete u proseku obučava oko tri godine, ali će se ono danas-sutra sasvim ravnopravno nositi sa svojim vršnjacima ako se upiše u neku „običnu” školu, jer će se potpuno samostalno kretati. I roditelji su na Cecinim časovima dragi gosti, budući da i oni treba da nauče da po potrebi objasne prostor svom detetu.

Kako objašnjava naša sagovornica, kada bismo izvesno vreme proveli zatvorenih očiju, počela bi da nam se izoštravaju čula dodira, osećaja podloge pri hodu, sluha, prepreke, ukusa... Tako bismo, primera radi, zapamtili pešački prelaz po mirisu peciva iz obližnje pekare ili po šahtu na uglu, promaja u podzemnom prolazu ili kraj žive ograde „kazala” bi nam kada treba skrenuti, a za korektno držanje pravca mogao bi da nam posluži čak i eho od pucketanja prstima, ali i orijentiri poput vetra i sunca. Petu stanicu od škole za slepu i slabovidu decu prepoznali bismo po kretanju autobusa na nizbrdici.

Prema rečima Vučkovićeve, veliki je uspeh za slepe kada konačno pobede žestok strah od ulice, koji je sasvim prirodan kada se uzme u obzir to da štap ne štiti u predelu glave i da na ulici vrebaju brojne opasnosti, poput parkiranih automobila, nisko postavljenih reklamnih panoa, otvorenih šahtova i previsokih ivičnjaka. Otvorena vrata su takođe strahovita opasnost za dete, a svako se bar jedanput udari u životu, usled čega ponekad može da se javi strah od samostalnog kretanja.

Svetlanino zanimanje spada u najodgovornija koja postoje:

– Zamislite da dete dobro ne osposobim da prepozna stepenice – najblaža varijanta je polomljena ruka. Ili, da ga naučim da se usmeri pogrešno na saobraćajnici. Zatvorite oči na trenutak i razmislite o tome kako biste prešli ulicu i kupili sebi hleb da ne vidite – kaže ona.

Kada deca nauče da se kreću školskim dvorištem i objektima škole, prelaze na okolne ulice i gradski prevoz, gde stiču i prve lekcije iz socijalne orijentacije. Centar Zemuna i autobuska stanica dve su obavezne lokacije, a dete se posle po potrebi izjašnjava o tome koje još želi da uvežba. Mališani na časovima pamte određene orijentire, koje kasnije utvrđuju naglas i prave „mentalne mape”, a crtaju i prave planove tih prostora na specijalnim folijama, u koje upisuju opasne tačke. Ceca kasnije proverava da li je dete u potpunosti shvatilo prostor po kome se kreće, stavljajući ga u test situacije.

Kada dete prvi put dođe na obuku, Ceca mu pokaže jednog mecu-maskotu sa ogromnim crvenim srcem na grudima, kaže mu da i ono, baš kao i igračka, ima takvo veliko srce, kao i to da veruje da dete može da savlada svaku lokaciju koju zaželi. Na kraju im meca otpeva jednu pobedničku pesmu, mašući srcem. Tako Ceca hrabri decu, jer njihovi su strahovi veliki: neki mališani se jako dugo drže za svoju profesorku u strahu da se puste.

– Kada bih se ponovo rodila, opet bih bila peripatolog. Nijedna plata ne može da mi nadoknadi zadovoljstvo koje osetim kad vidim kako mi se dete samo kreće ulicama. Sa njima imam drugarski odnos pun uzajamnog poverenja. Postajemo neraskidivi prijatelji, baš kao da smo u srodstvu – zaključuje Svetlana.

Tereza Bojković

[objavljeno: 10/11/2008]

Nastavak na Politika...