Izvor: Blic, 15.Nov.2009, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Profesore studenti i ne viđaju
Profesor jednog fakulteta Beogradskog univerziteta predaje u čak četiri visokoškolske ustanove, i to na svom matičnom fakultetu Singidunumu, u Kragujevcu i Banjaluci. Ovo je postala uobičajena praksa većine profesora u Srbiji, tako da ne čudi što predavanja gotovo da i nema, što se studentima samo podele spiskovi literature neophodne za ispit, a priliku da porazgovaraju sa profesorom dobijaju tek na ispitu.
Ovakva organizacija nastave jedan je od razloga očajne >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << prolaznosti studenata na ispitima, pa tako nijedan naš univerzitet nije našao mesto među prvih 500 u svetu.
Prof. Nebojša Janićijević, član akreditacione komisije, kaže da je na fakultetima malo kompetentnih, kvalitetnih nastavnika, ali da onih sa doktorskim diplomama ima dosta.
– Nailazili smo na privatne fakultete koji su bukvalno štancovali doktorske diplome. Za svega nekoliko godina bilo je po 70 do 100 doktorata, što je nemoguće. Kada pogledate ko su im mentori i koje su im teme, shvatite o čemu se radi. Ti ljudi će sutra biti u nastavi, što je poražavajuće – kaže prof. Janićijević.
Univerzitetski profesor Refik Šećibović smatra da je opšta konfuzija na fakultetima nastala jer nam je sistem neefikasan i jer postoji monopol profesora na državnim univerzitetima.
– Tačno je i to da su profesori nedovoljno plaćeni, pa im je dozvoljeno da rade na više fakulteta u čitavoj regiji, a i šire. Naravno, sve se to odražava na kvalitet nastave, a najviše trpe studenti, ali i država žmuri jer bi u suprotnom morala da proceni koliko košta nastava na visokoškolskim ustanovama. Oni naravno ne bi da daju više para – kaže Šećibović.
Da bi profesor mogao da radi na drugom fakultetu, van matične kuće, mora da dobije saglasnost Nastavno-naučnog veća matičnog fakulteta. Odluku fakulteta potvrđuje i Senat univerziteta. Takvih potvrda, kako smo saznali, na Senatu nema mnogo.
– Uglavnom se na Senatu traži dozvola za rad profesora tehničkih fakulteta. Sa društvenih skoro da nema zahteva. To znači ili da nisu angažovani na drugim fakultetima ili da to rade bez znanja matičnog fakulteta i Senata. Angažman bez potrebne dozvole može da napravi ozbiljan problem fakultetu koji ih angažuje a to se ustanovi kontrolom prosvetne inspekcije – priča prof. Miodrag Popović, dekan Elektrotehničkog fakulteta.
Očigledno prosvetna inspekcija ne zadaje brigu profesorima koji bez dozvole tezgare na više fakulteta, jer se do sada nije desilo da neko od njih izgubi posao ili da se na nekom fakultetu poništi ispit jer predavač nije imao potrebne dozvole za rad.
Kada bi se primenjivao zakon, većina od 14 univerziteta mogla bi da se zatvori. Prema rečima prof. Ljubiše Rajića kada bi se zabranio rad profesora na više fakulteta, zatim iz nastave uklonili oni koji ne objavljuju naučne radove i ako se izuzmu oni koji su rođačkim i kumovskim vezama došli do zvanja profesora, onda u Srbiji ima nastavnog kadra za dobra dva i po univerziteta. Ostali bi mogli da stave katanac na svoja vrata.
– Srbija nema nikakav razvojni plan, pa ne postoji ni plan razvoja mladog naučnog kadra. Primer kako se sve radi stihijski je istureno odeljenje niškog Ekonomskog i Pravnog fakulteta koje je otvoreno u Medveđi, a planirano je da se otvori i u Bujanovcu i Preševu. To znači da će profesori da rade na četiri fakulteta. Koliko će studenti imati priliku da se viđaju i razgovaraju sa njima? Kako će uopšte izgledati takva nastava – pita se prof. Rajić.
Postoje pravila
Komisija za akreditaciju odredila je kriterijume opterećenosti nastavnika. Tako, recimo, prosečno u nastavi profesori mogu da imaju šest časova nedeljno. Maksimalan broj časova za pojedinačnog profesora je 12 časova nedeljno.
Profesor van svoje matične kuće može da bude angažovan najviše na još jednom predmetu u toku semestra.
Registar profesora
Danas niko ne zna na koliko fakulteta rade pojedini profesori. Rešenje ovog višegodišnjeg problema trebalo je da donese registar nastavnika koji bi pratio akreditaciju fakulteta. O tome se priča od 2005. godine, a do danas ništa nije urađeno.
