Izvor: Blic, 19.Jun.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Profesore niko ne brani
Profesore niko ne brani
Nedavni napad majke na profesorku koja je njenoj ćerki dala jedinicu iz matematike u jednoj beogradskoj osnovnoj školi i napad nožem na profesorku jednog srednjoškolca u Pančevu, samo su poslednji primeri nasrtaja na profesore koji sve češće postaju redovni školski prizori.
Nasilje u školama posledica je otvorenog ili prikrivenog nasilja u porodicama. Zbog sveopšte krize društva, nasilje je postalo opšti način ispoljavanja frustracija >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i ličnog besa kaže kriminolog dr Zorica Mršević, iz Instituta društvenih nauka.
To je kao zao duh pušten iz boce koji se širi svuda, pa i među mladima po školama. Nasilje je postalo način komunikacije, a svi se drže one narodne: 'Ko jači, taj tlači'. Vrlo često su na udaru upravo profesorke, kao žene, jer je to model naučen u kući, ali sve češće se prevazilazi polna uloga, pa žene postaju i počinioci nasilja, poput te nezadovoljne majke koja je davila profesorku objašnjava Mršević.
Prema njenim rečima, izostanak posledica i sankcija za počinioce nasilja često je razlog za njegovo ponovno činjenje.
Učenici koji napadaju profesore često znaju da za njih neće biti kazni, osim malih grdnji, jer su maloletni, zbog čega se mora pokazati da ne tolerišemo nasilje, jer ono nije elementarna nepogoda, niti nešto na šta ne možemo da utičemo. Za to je potrebno preventivno delovati, ali to traži i drugu vrstu promena u društvu, jer vidite i sami kako živimo kaže Mršević.
I Marina ArsenovićPavlović, pedagoški psiholog Instituta za psihologiju, smatra da je nasilje koje čine mladi rezultat povišenog nivoa agresije u čitavom društvu.
Mehanizmi koji kontrolišu agresiju su otkazali, pa je bilo predvidljivo i očekivano da će doći do ovakvog stanja u školama. Škola je najtananije tkivo, gde se najpre i najjače pokaže haos. Profesori na takve pojave nisu adekvatno ni na vreme reagovali, a pokazalo se da su zakazale i psihološke službe pri školama. Za to nisu krivi ni školski psiholozi, jer imaju ogroman broj dece, pa je nemoguće sa svima njima raditi ističe Pavlović.
Povode za izlive besa i agresije kod školaraca ona vidi i u njihovoj preopterećnosti nastavnim programima i planovima, zbog čega su izložena velikom pritisku.
Nasilju prema profesorima pribegavaju i roditelji, jer su sve nezadovoljniji školom. Oni su zajedno s decom preopterećeni, jer uče s njima, brinu o njihovom upisu i privatnim časovima. Zato ako ne dođe uskoro do krupnih promena i reforme školstva, pre svega u smislu rasterećenja đaka, a samim tim i roditelja, nastupiće katastrofa u školama, a posao profesora postaće, ako već nije, posao visokog rizika zaključuje Pavlović. K.P.
