Izvor: Politika, 30.Avg.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prodao kuću za novo srce
Posle velikih iskušenja i uspešne transplantacije živimo normalno, kažu studentkinja Milena Stanković, hirurg Dušan Šćepanović i komercijalista Branko Klipa
Novo srce u grudima, koje su dobili posle uspešnih transplantacija, na Univerzitetskoj klinici u Gracu, ono je što povezuje studentkinju Milenu Stanković, komercijalistu Branka Klipu i hirurga Dušana Šćepanovića. Oni dele i dramatično iskustvo čekanja na organ, dane neizvesnosti i bolova, ali svi uglas kažu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da danas žive normalan život. O životu sa novim srcem, ali i mukama kroz koje su sa svojim porodicama prošli, pričaju za „Politiku”.
– Ja sam ronio u Crvenom moru, bio sam u Transilvaniji, na Karpatima, iznad 2000 metara nadmorske visine. Živim normalnim životom – kaže najstariji među njima, Branko Klipa, pedesetčetvorogodišnjak, koji već pet godina živi s presađenim srcem.
– Ja vozim bicikl, ali i automobil. Do Zlatibora sam kolima stigao za tri sata. Pun sam života. Često sanjam da operišem – upada mu u reč Dušan Šćepanović, hirurg, koji će u decembru proslaviti drugu godišnjicu života sa novim srcem.
– Svake večeri sam za kompjuterom. Pravim svoj sajt – kaže Milena Stanković, dvadesetčetvorogodišnjakinja, koja je posle transplantacije srca, poslednja stigla iz Graca, pre četiri meseca. Upisala je Fakultet organizacionih nauka, ali je zbog teške bolesti prekinula studije. Ima mlađu sestru. Oko vrata nosi zelenu, hiruršku masku, jer je na zakazani razgovor krenula gradskim prevozom. Maska treba da je čuva od virusa i bakterija, ali je uvek podseti i na naše predrasude: u autobusu je, kaže, pored nje uvek prazno mesto.
Milena priča prva:
– Telefon je zazvonio u pola šest ujutru i transplantacija mi je urađena 13. januara 2008. godine. U Gracu sam čekala srce od oktobra 2007. Dugo sam se borila sa bolešću, ali sam pokušavala da živim normalno, da izlazim" Od marta 2007. stanje mi se pogoršavalo. Nisam mogla da zavežem pertle, da operem kosu, zamor je bio sve veći – kaže ona.
Dijagnozu teškog oboljenja srca dobila je još 2002. godine. Prošla je oživljavanje elektrošokom, a i bolne procedure ablacije u Klinici „Dedinje”, ali ništa nije pomoglo. Rezultati biopsije srca, koju je uradio dr Milutin Mirić, pokazali su u junu 2007. godine da je transplantacija srca jedino rešenje. Porodica se trudila da obezbedi novac. Obratili su se Kancelariji predsednika Srbije. Svi su bili, kažu Stankovići, dirnuti i potreseni, ali su im kazali da oni nemaju novac kojim bi pomogli odlazak devojke na operaciju.
– Znala sam da nemam vremena da se dopisujem sa birokratijom. Bila sam svesna da će mi dete umreti. Zahvaljujući mom ocu i staroj deviznoj štednji, pozajmicama od rodbine sakupili smo 74.000 evra što je bilo dovoljno da se Milena stavi na listu čekanja za srce, za troškove transplantacije i za postoperativnu negu. Ali, zbog komplikacija Milena je ostala tri i po meseca na intenzivnoj nezi i to je napravilo veliki račun. Ostali smo dužni – kaže Milenina majka Biljana.
Dok se u Gracu borila za život, Mileni je u Beogradu od raka jetre 20. marta umro otac, ne dočekavši da vidi kćerku sa novim srcem.
Branko Klipa je novo srce dobio 28. marta 2004. godine, a čekao ga je devet meseci u Gracu, smešten kod dobrih ljudi, kao što su gospođa Dušanka Šef, rodom iz Prnjavora, ili Dušan Makić.
– Posle skoro deset godina lečenja po beogradskim klinikama, dr Siniša Gradinac sa Klinike „Dedinje” rekao mi je da je transplantacija srca jedino rešenje. Supruga je prodala kuću na Banovom brdu, a sindikat moje firme „Zdravlje” i prijatelji su prikupili ostalo, tako da smo uplatili 35.000 evra da bih stigao na listu čekanja. Oteglo se čekanje, srce mi je radilo sa samo 10 odsto kapaciteta, svaki drugi, treći dan sam padao u nesvest. Kad je stiglo srce, trinaestog dana posle transplantacije izašao sam iz bolnice. Imao sam sreće. Sve ukupno, transplantacija me je koštala 55.000 evra, ali 2004. godine je bilo jeftinije nego danas – objašnjava Branko.
To što je doktor za Šćepanovića je predstvljalo i prednost i manu. Znao je i šta mu se događa. Otkazuje mu srce, a transplantaciju je odbijao, jer su svi govorili koliko je to skupa intervencija, država je ne plaća, a niko u Srbiji je ne radi. On je četiri puta prošao elektrošok, četiri puta mučnu proceduru ablacije „popravke” srca, ugrađen mu je pejsmejker" Čak deset puta su mu kolege, hirurzi sa Dečje klinike, vadili vodu koja se skupljala u stomaku, jer je srce sve više popuštalo. Poboljšanja nije bilo.
Ideju da pokuša sa veštačkim srcem koje košta 70.000 evra izneo je, sada pokojni, dr Brana Radovančević, naš lekar sa Teksas Instituta za srce u Hjustonu, koji je dr Šćepanovića uputio na kliniku u Gracu. Umesto veštačkog srca dobio je pravo, posle 10 dana čekanja – 6. decembra 2006. Transplantaciju su pratile neočekivane komplikacije, pa je Šćepanović bolnicu napustio tek 62 dana od intervencije i zato je platio 116.000 evra. Do novca je došao prodajom svoje kuće.
Kada je dr Vasleru javljeno da je nađeno srce za lekara iz Srbije, on je zaustavio poletanje aviona kojim je krenuo na kongres, okrenuo se i vratio na kliniku da operiše dr Šćepanovića. Otad su i kućni prijatelji, pa je Vasler već bio Šćepanovićev gost u Beogradu. Svoju naklonost prema Srbiji ovaj lekar je pokazao i time što je, osim za dr Šćepanovića, iz posebnog programa za zemlje van Evrotransplanta, srce obezbedio i za mladu Milenu, kao i za šesnaestogodišnjeg Nemanju Misailovića.
Olivera Popović
[objavljeno: 31/08/2008]
.jpg)
