Izvor: Danas, 20.Nov.2014, 21:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Privatnost kao valuta
Mada izričito zaštićeno nizom međunarodnih konvencija kao jedno od osnovnih, neotuđivih ljudskih prava, pravo na privatnost je dinamičan koncept koji ni u jednoj jurisdikciji na svetu nije do kraja definisan. Sama suština ovog 'kameleonskog' prava koje izvire iz proste potrebe ljudi, stare koliko i ljudska zajednica, da samostalno odlučuju šta će i kome saopštiti o sebi i svom životu - uslovljena je kontekstom raznorodnih interesa svakog pojedinca i čitave zajednice.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Danas <<
- Svi mi imamo različit skup privatnih podataka koje želimo da sačuvamo od neželjenog pogleda, u zavisnosti od toga koju poziciju igramo u društvu, kaže Đorđe Krivokapić, asistent na Fakultetu organizacionih nauka i direktor za pravne prakse Share fondacije. Način na koji shvatamo sopstvenu privatnost, koje podatke o sebi smatramo privatnim, direktno je uslovljen našim statusom u društvu i društvenim odnosima u kojima učestvujemo.
Otuda privatnost nije jasno definisana čak ni međunarodnim instrumentima koji je štite - za razliku od nekih drugih opštih vrednosti poput slobode govora, bezbednosti ili efikasnosti potrošačkih transakcija. „Ove tri vrednosti su vrlo detaljno i precizno definisane i kroz međunarodnu i kroz nacionalne regulative, sa čitavim nizom predvidljivih pravnih sredstava koji omogućavaju zaštitu tih vrednosti. Budući tako fluidna i krhka, privatnost se sudara sa sve tri - i vrlo često izvlači deblji kraj“, konstatuje Krivokapić.
Posle terorističkih napada od 11. septembra ni svet ni lična privatnost više nisu isti, dok je globalna hipertrofija bezbednosnih mera postala najveća pretnja zaštiti podataka o ličnosti. Krilatica o „pravu da se bude ostavljen na miru“ zamenjena je uveravanjem preplašenog građanina da „nema šta da krije“ od države.
Očekivalo bi se da na drugom frontu sukoba, onom koji se tiče efikasnosti potrošačkih transakcija, odnosno zadiranja u privatnost iz komercijalnih interesa - bude nešto više hrabrosti. Konačno, reč je o zloupotrebi privatnih podataka na kojoj kompanije zarađuju, a novac je valjda nesporan interes. „To zapravo uopšte nije slučaj“, ističe Đorđe Krivokapić.
Prema njegovim rečima, svetska istraživanja pokazuju da ljudi opažaju internet kao besplatan: „Podaci govore da tek oko 10 posto ljudi koji koriste pametne telefone, misle da su kupili aplikacije koje koriste. U Srbiji bi taj broj verovatno iznosio 0,01 posto. Dakle, čitavu tu ogromnu bazu znanja i informacija, koja je pritom pretraživa, klasifikovana i dostupna - opažamo kao potpuno besplatnu.“
Svaki klik, svaki lajk predstavlja informaciju, koja se istog trenutka pohranjuje na stotinu mesta. Beleži je društvena mreža ili sajt na koji smo izašli, ali i čitav niz drugih kompanija koje od tih internet sajtova preuzimaju podatke. „Podatak o našim sklonostima prema određenim sadržajima na internetu jeste informacija koja može biti obrađena iz raznih perspektiva. I ta informacija ima svoju vrednost koja se izražava novcem.“ Što je podatak specifičniji, on vredi više. Hiljadu osnovnih podataka - ime, prezime, adresa i slično, vredi recimo po par centi; podatak o bračnom ili zdravstvenom stanju te osobe udvostručiće iznos, koji dalje samo raste ukrštanjem sa različitim informacijama o prihodima, potrošačkim navikama, i tako dalje. Svi ti podaci imaju svoj tržišni potencijal, ukazuju na potrebe, a oni koji zarađuju novac ispunjavajući naše potrebe tu vide svoju poslovnu priliku, dodaje Krivokapić.
Na jedan od biznis modela kojima se ove nevoljne transakcije ostvaruju, korisnici interneta odavno su navikli - takozvano personalizovano onlajn reklamiranje za koje se prikupljaju najčešće ključne reči iz elektronske pošte, podaci o vrsti sajtova koje se najčešće posećuju iz internet pretraživača, i slično. Trenutno aktuelan, posrednički biznis model koji se pokazuje kao daleko isplativiji zasnovan je na prikupljanju ogromnih setova podataka koji se zatim preprodaju dalje.
Zahvaljujući tehnološkom razvoju, društvo je na pragu još jedne nove paradigme - „internet of things“, umreženosti raznovrsnih aparata koje koristimo. Drugim rečima, sve manje su potrebni klikovi i lajkovi da bi se prikupljali podaci o ličnosti - na mrežu se priključuju nove generacije pejsmejkera, frižidera, sistema za regulisanje saobraćaja, pa čak i uličnih kanti za đubre.
„Tu leži ključni problem. Mi internet ne plaćamo novcem; mi zapravo svoje ravnopravno učešće u društvu više i ne možemo da platimo novcem - plaćamo ga svojim privatnim podacima“, upozorava Đorđe Krivokapić.
Kada je reč o korisnicima u Srbiji, većina ih se i ne znajući podvrgava američkoj jurisdikciji s obzirom na to da je većina internet alatki u svakodnevnoj upotrebi zapravo proizvod definisan prilično liberalnim pravilima koja važe u SAD.
U okviru srbijanske jurisdikcije novim Zakonom o zaštiti potrošača (2011) kršenje prava na privatnost, odnosno zloupotreba privatnih podataka definisani su kao oblik „nasrtljivog poslovanja“.
Izradu ove publikacije je finansijski podržala Ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu. Sadržaj ove publikacije je isključivo odgovornost autora i ni na koji način ne odražava stavove Ambasade Kraljevine Norveške.
Pravila EU
Pravila Evropske unije o zaštiti podataka već neko vreme se redefinišu i dok predložena rešenja ukazuju na pozitivan pomak veće zaštite privatnosti ličnosti kao potrošača - čini se da bi na trećem frontu sukoba sa slobodom informisanja, odnosno pravom javnosti da zna privatne podatke o pojedinim ličnostima, neravnoteža mogla otići u neželjenom pravcu.
.jpg)
