Izvor: Politika, 01.Jul.2013, 15:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Priča o poštenju iz Pričevića
Vodeničar Dragan Živanović nastavio je da zbunjuje mnoge građane Srbije, regiona ali i sveta načinom prodaje brašna, koje kupci uzimaju bez njegovog prisustva, sami plaćaju ili ostave poruku da će to učiniti drugi put – kad budu imali novca
Valjevo – U vremenu kad korupcija, mito, krađe, prevare i druge pošasti pritiskaju sa svih strana, kad u pritvoru leže bivši ministri, ugledni privrednici, direktori... svaka priča o poštenju je dobrodošla. Ona o kojoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << želimo u našem listu da kažemo nešto više traje skoro punu deceniju. Njen akter je vodeničar Dragan Živanović Dalipagić (62) iz sela Pričevića kod Valjeva, koji je svojim načinom prodaje brašna – „uzmi sam i plati ako imaš” – nastavio da zbunjuje mnoge građane Srbije, regiona, pa i sveta.
Kada smo nedavno navratili u vodenicu na reci Obnici, pored magistralnog puta Valjevo–Loznica, s namerom da proverimo da li se nešto promenilo od poslednjeg susreta pre tri godine, zatekli smo „redovno” stanje. Ulazna vrata širom otvorena, dva vodenička kamena su neumorno mlela, dok su na uslužnom stolu stajale u koloni kese s razmerenim kukuruznim brašnom. Iznad njih – pisana poruka na zidu da ih ne zbunjuje to što nema vodeničara, da uzmu brašno i ostave novac, ako imaju, u drvenoj kutiji na kojoj piše da je kasa. Kada smo se predveče čuli, vodeničar je objasnio da je ceo dan radio oko sena, uz insistiranje da o onome kako se on ponaša prema svojim mušterijama, odnosno o poštenju, ne razgovaramo preko telefona.
– Ja sam se za ovu vrstu prodaje odlučio zbog obaveza koje svakodnevno imam oko vođenja još jedne vodenice, kao i sopstvenog poljoprivrednog domaćinstva. Počeo sam s manjom količinom brašna, računajući da neću imati mnogo štete ako neko uzme i ne plati. Međutim, ovaj način prodaje, koji se pre svega oslanja na poverenje i poštenje, skoro je podjednako zapljusnuo i mene i kupce. Da se razumemo, ja na ovaj način nisam želeo bilo koga da stavljam na probu, već je sve došlo spontano i s najdubljim ljudskim pobudama. Ova priča traje skoro jednu deceniju i najiskrenije govoreći, nisam doživeo nijedno neprijatno iznenađenje ili veće razočaranje. Sve mi to liči na nekakav san, ali da je to stvarnost najbolje svedoči knjiga utisaka u kojoj su moji kupci, gosti i posetioci zapisali svoja osećanja o onome što su videli. Na stotine njih iz svih krajeva Srbije i bivših republika Jugoslavije, regiona, Amerike, Kanade i Australije ne skriva iznenađenje niti zadovoljstvo na račun mog načina prodaje i ponašanja. Iz svega toga jasno je da i pored brojnih problema i posrtanja poštenje na našim prostorima nije zapalo u živo blato – priča Dragan, nastavljajući lagano da prelistava knjigu utisaka u kojoj jedan šezdesetogodišnjak veli da je, sve dok ga nije upoznao, mislio da su vodeničari ljudi koji su sklopili pakt sa đavolom. Poručuje, na kraju, da Bog čuva ovakvog čoveka.
„Ovo nema nigde u svetu”, napisala je gospođa iz Švajcarske, dok bi, po jednoj Šapčanki, Draganova životna filozofija trebalo da bude amanet nama Srbima, dodajući da bi knjiga utisaka iz ove vodenice povremeno trebalo da boravi i u zgradi Narodne skupštine, zbog svoje lekovitosti. Oduševljenje nije skrivao ni proslavljeni košarkaš Dražen Dalipagić, čije je prezime vodeničar pre nekoliko godina pridodao svom, jer mu je ova sportska legenda bila uzor od rane mladosti do današnjih dana. Posetili su ga i košarkaš Dejan Tomašević, glumac Aleksandar Berček, brojni obični ljudi, radnici, službenici, hodočasnici, kao i doktori nauka. Skoro svi su ustvrdili da on vraća veru i nadu u ključne vrednosti i vrline, među kojima poštenje i čestitost zauzimaju najznačajnije mesto.
Na naše pitanje da li se u ovom vremenu isplati biti pošten, Dragan je reskim glasom uzvratio da je poštenje isto što i drago kamenje.
– Nema tih para koje bi mogle da utiču na to da promenim ovaj način trgovine i saradnje s ljudima. Pare se zarade i potroše, a ostaje duhovno bogatstvo, prijateljstvo, reči zahvalnosti, kao i osećaj da sam svojim ponašanjem nekome pomogao da promeni mišljenje. Kada mi neko iz bela sveta kaže da sam ponos svog naroda, ja hoću da poletim – priča vodeničar Dragan, navodeći nedavni primer jednog sredovečnog muškarca koji je banuo u vodenicu govoreći da želi da plati račun. Objasnio je da je pre tri dana uzeo nekoliko kesa s belom projom, ali da nije imao sitnog novca da stavi u kasu. Ceneći ovakav gest, vodeničar je odbio novac i poželeo mu srećan put do Zvornika. Čovek se toliko zbunio da se vodeničar uplašio da ne pođe automobilom u pogrešnom pravcu. I još nešto, uz ovu priču o poštenju iz valjevskog sela Pričevića, čitaoci „Politike” trebalo bi da znaju da Dragan Živanović Dalipagić nije vlasnik ni jedne od dve vodenice na reci Obnici, već da u njima melje pod kiriju.
Budo Novović
objavljeno: 01.07.2013.
