Izvor: Politika, 27.Jan.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Preživela najstrašniji od svih nacističkih logora
Doktor Mengele je rukom pokazivao ko odmah odlazi u smrt, na kome će se obavljati eksperimenti, a ko ostaje da iščekuje kraj, seća se Sofija Sonja Vujanović
I kad je sve prošlo, godinama posle rata, sanjala sam kako stojim u velikoj hali okružena leševima, dok se ispred mene nalazi užarena peć krematorijuma. Ne želim, ali velike oči mi govore da moram ubaciti tela u vatru i ja to činim, činim i gledam kako ona gore. To su ožiljci koji nikada, čitavog mog života, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nisu nestali, priča Sofija Sonja Vujanović (84) iz Beograda, koja je preživela strahote verovatno najgoreg mučilišta u istoriji.
Dok po rukama prevrće stare fotografije na kojima su zabeležene najstrašnije scene iz Aušvica, leševi nabacani na gomilu, izmučene aveti za koje se ne može reći da li su muškarci ili žene, deca koja pokazuju pred objektivom tetovirane brojeve na podlaktici, Sofija sa hrabrošću u glasu govori o pokretu otpora koji je ženama koje su mu pristupile pomogao da prežive strahote logora.
– Bila sam partizanka u Valjevskoj četi. Kad su me zarobili prvo su me poslali u Šabački logor, gde su me saslušavali, mučili i tukli esesovci, potom su me prebacili u Beograd, u Gestapo, pa u logor na Banjici, odakle je oko 110 žena transportovano u Aušvic – priseća se nekadašnja logorašica i dodaje da one nisu znale kuda ih vode, te 1944. godine.
Na železničkim stajalištima na putu prema Aušvicu, u Beču i u Slovačkoj ljudi su im se obraćali gestovima upozorenja. One su mislile da idu u nekakvu fabriku plina i nastavljale punim srcem da pevaju partizanske pesme kojima su međusobno hrabrile i bodrile jedna drugu.
– Tek kasnije smo shvatile da je to što su nam prolaznici pokazivali oslikavalo gušenje i spaljivanje – kaže ona.
Jedno od najtužnijih sećanja ove profesorke književnosti je na trenutak ulaska u sam logor. Na kapiji je stajao natpis na nemačkom: „Rad oslobađa”. Videle su žive skelete obrijanih glava kako teturaju okolo, s parčetom hleba u ruci, dočekale su ih barake okružene bodljikavim žicama i ogromni dimnjaci. „Pa ovo su fabrike, čim imaju dimnjake”, hrabrile su se međusobno tek pristigle logorašice.
– Kada su od nas zatražili da se skinemo, i počeli da nas polivaju vrelom, pa hladnom vodom, istetovirali nam brojeve, shvatile smo šta se dešava. Sledili su dani mučenja. Iscrpljujući rad na isušivanju močvara i kopanju rovova, glad, zabranjivanje odlaska do toaleta, batinanje... Mnogi zarobljenici su umirali od iscrpljenosti i bolesti. Ujutro bismo morali da se postrojimo ispred baraka. Tada bi se pojavljivao doktor Mengele i rukom pokazivao koga treba odmah poslati u smrt, na kome će se obavljati eksperimenti, a ko ostaje da i dalje sa strepnjom iz dana u dan iščekuje kraj.
– Pre svake takve smotre, iako smo sve bile blede i mršave, stajale smo pravo kao strele, gledale ga direktno u oči, praveći se da smo jake i pune samopouzdanja. Prethodno bismo štipkale obraze kako bismo ubrzale cirkulaciju i da ne bismo delovale bolesno – nastavlja Sonja svoju ispovest.
– U Aušvicu je, većinom među pojedincima slovenskih nacionalnosti, bio organizovan Pokret otpora, koji se brinuo o slabima, iznemoglima i bolesnima, a pripremao se i da pokuša oslobađanje logora. Vođa tog pokreta bio je Jozef Cirijankijevič, koji je posle rata postao predsednik vlade Poljske.
– Mi smo odmah pristupile toj organizaciji, jer nas je upravo želja za borbom i slobodom i održavala u životu – kaže ona.
Organizaciji su se, osim nje, priključile i Nada Čalić i Jelena Vasiljević, a ona je izabrana za rukovodioca borbenog komiteta. One i nisu mislile da će preživeti, želele su samo da pomognu oslobađanju drugih robova. Učešće u organizovanju otpora održalo ih je u životu, pa nisu, poput mnogih drugih, klonule duhom, što je vodilo korak bliže krematorijumu.
– Teško je bilo održati nadu. Noću smo slušali krike dece koju su spaljivali na lomači u šumi, a ona su na svim mogućim jezicima dozivala svoje majke – sad već teško priča Sonja.
Kada se Crvena armija približila Aušvicu, Nemci su logorašice prebacili u druge logore. Sofija je s još nekoliko devojaka uspela da pobegne iz marša smrti, usiljenog pešačenja usred zime prema drugim stratištima.
D. Krstić, „Politika zip”
---------------------------------------------------------------------------------------------------------
Osude Vatikana zbog rehabilitacije biskupa koji stradanje Jevreja
Prema izveštajima agencija
Vatikan – Suočen sa žestokim kritikama jevrejskih udruženja zbog toga što je vratio u svoje okrilje biskupa koji tvrdi da nijedan Jevrejin nije stradao u gasnoj komori, Vatikan je u ponedeljak u svom listu potvrdio da papa Benedikt Šesnaesti osuđuje sve oblike antisemitizma i da to moraju da učine svi rimokatolici.
Sveta stolica je naglasila da prošlonedeljno ukidanje ekskomunikacije četvorici biskupa, među kojima je i Britanac Ričard Vilijamson, osvedočeni antisemita, ne znači da Vatikan deli njegove stavove.
U intervjuu švedskoj televiziji, koji je nedavno dao u gradu Regensburgu u kojem je papa Benedikt proveo najveći deo života kao kardinal Jozef Racinger, Vilijamson jerekao da „nijedan Jevrejin nije izgubio život u gasnoj komori” i da su nacisti ubili između 200.000 i 300.000 Jevreja, a ne šest miliona, kako kažu istoričari.
Tužilaštvo u Regensburgu povelo je istragu protiv Vilijamsona, jer je u Nemačkoj negiranje holokausta krivično delo.
Odluka pape Benedikta Šesnaestog užasnula je jevrejske organizacije.
Američki jevrejski komitet, Centar „Simon Viznental”, izraelska Jevrejska agencija i mnogi drugi obrušili su se na Vatikan zbog ove odluke.
J. K.
-----------------------------------------------------------
Sećanje na žrtve holokausta
Aleksandar Lebl imao je dvadeset godina kada je njegova majka Ana 1942. godine mučki ubijena u koncentracionom logoru Staro sajmište. Kao predsednik komisije za praćenje antisemitizma Saveza jevrejskih opština Srbije, juče je, na Međunarodni dan sećanja na žrtve holokausta, položio venac na Spomenik žrtvama genocida u Drugom svetskom ratu. Na centralnom komemorativnom skupu pokraj spomenika, počast stradalim Jevrejima odali su i predstavnici vlade, Skupštine grada Beograda, Muzeja žrtava genocida i ambasador Izraela u Srbiji Artur Kol.
Podsećajući da je nacističko zlo uništilo život miliona nedužnih ljudi, Žarko Obradović, ministar prosvete, ukazao je na istinsko mučeništvo i požrtvovanje jevrejskog naroda.
– Gotovo šest miliona Jevreja stradalo je na stratištima širom Evrope, što je procentualno najveći gubitak u ljudstvu jednog naroda za vreme Drugog svetskog rata – rekao je Obradović i dodao da srpski narod, koji je takođe mnogo stradao, ali i doprineo borbi protiv fašizma i nacizma, nikada nije oklevao u pomoći Jevrejima.
Predstavnici Saveza jevrejskih opština Srbije juče su vence položili i na spomen-obeležje „Topovske šupe” na Autokomandi.
J. C.
[objavljeno: 28/01/2009]
