Izvor: BKTV News, 10.Apr.2014, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Preterani nadzor: Bez “dlake u jajetu”
Nedavno je hrvatski portal Indeks.hr objavio pismo mladog preduzetnika koji živi i radi negde u Evropi. Njegov napis predstavlja neku vrstu ispovesti na hiljade malih privrednika koji su u poslovnim mukama, a žive i rade na prostoru bivše Jugoslavije.
Dok političari kupe poene na priči da će učiniti sve što je u njihovoj moći da se razvije naconalna privreda, da su temelji privrednog razvoja upravo mala i srednja preduzeća, država čini sve što je u njenoj moći da >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << surovim zakonodavstvom ta obećanja potre.
Mladi hrvatski preduzetnik kaže: „Počeo sam s poduzetništvom u Hrvatskoj. Spoznaja da odmah od početka treba imati računovođu, početni kapital i papirologiju (prostor s ugovorom…) za koju sve skupa treba raditi je bila bolna.
Želim privređivati za sebe i državu, ali me i u tome tjeraju da se mučim. Zašto? Nije me to zaustavilo, radio sam po čitave dane i pokrenuo proizvodnju. U roku od godine zapošljavao sam četiri osobe. Radilo se puno, a dragi ljudi s kojima sam radio su sa mnom stvarali. Meni su oni bili zahvalni, jer sam ih zaposlio kada nitko drugi nije htio.
Radilo se o sjajno sposobnim osobama i ja sam čak bio zahvalan drugima što ih nisu zaposlili. Problemi su počeli s prvom inspekcijom koja nam je stigla. Znate onu kada netko traži „dlaku u jajetu”? To su meni tražili i našli. Inspekcija je bila kao streljački vod, prema meni su se ponašali kao na suđenju, a zamislite tražili i ručak i kave. Nebitno o čemu se radi. Prva kazna. Druga inspekcija. Druga kazna. Potom greška računovođe za koju opet ide meni kazna. Prokuhalo je u meni. Htio sam firmu držati radi radnika koje sam zavolio kao obitelj, ali nisam više mogao. Nisam spavao dobro. Znao sam da tako više ne mogu. Kako sam izvozio često sam sa svojim kupcima pričao i oni su mi se čudili da želim tako raditi. Tada sam donio odluku. Zatvoriti firmu, otvoriti vani i preseliti se“.
Junak ove priče koji je, kako mediji navode, „uzdrmao region“, kaže da se u inostranstvu snašao u roku od pola godine. Otvorio je novu firmu. Prvu inspekciju koju je imao najavili su mesec dana ranije. Za razliku od domaćih inspektora, ovi inostrani su mu pomogli da pronađene i ispravi sitne nepravilnosti u radu. Kazne nije bilo.
Knjigovođa mu u početku nije bio poteban, jer kao početnik nije zarađivao veliki novac. Kako kaže: „Sve je toliko jednostavno da mi to gotovo nije bilo jasno“. Sada radi isti posao, samo što sada zarađuje deset puta više. I to je naša realnost.
A kako poslovno opstati u Srbiji? Dobitnog recepta nema. Sve je identično kao u priči novopečenog biznismena tamo negde iza „evrounijtske duge“. Pored inspekcijskog nadzora, male privrednike najviše muči porez. Denevnik politika obelodanjuje da za poslovni prostor od 1.000 kvadrata jednoj novosadskoj firmi razrezan je godišnji porez od oko 25.000 evra. To znači da će preduzeće koje posluje u 100 kvadrata platiti porez od oko 1.000 evra, dok će za površinu od 500 kvadrata morati da izdvoji 11.000 evra.
Direktor Unije poslodavaca Dragoljub Rajić upozorava da će ovakav obračun dovesti do otpuštanja desetine hiljada radnika i zatvaranja firmi. On navodi da 85 odsto kompanija u Srbiji ima godišnje prihode manje od 50 miliona dinara, a 90 odsto kompanija do sedam miliona dinara. I dok u javnom sektoru radio – ne radio službenicima „svira radio“, zaposleni u privatnom sektoru „kleče na kolenima“ ne bi li umilostivili ljute gazde da ih ne otpuste. Istini na volju, ni gazdama nije lako što moraju da otpuštaju. A ni zašta nisu krivi ni jedni, nidrugi. Kriva je država.
Predrag Prokopljević
Tweet
