Izvor: Politika, 18.Jul.2010, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Preskočiti zid neznanja
Toni je jedanaestogodišnji dečak koji želi da postane policajac
U toku je Dekada Roma koja obavezuje da se sve zemlje, pa i naša, više brinu o integraciji romske populacije u sve društvene tokove. U tome im veliku pomoć pruža Svratište, jer u njemu romska deca pronalaze zaklon od mnogih nedaća koje prate život u siromaštvu i rad na ulici. I tu imaju sva prava koja su im zagarantovana Konvencijom o pravima deteta Ujedinjenih nacija.
U Svratištu su sva deca >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jednaka i imaju obroke, presvlake, bezbrižnu igru i iznad svega nalaze razumevanje odraslih koji se brinu o njima.
Toniju je jedanaest godina. Jedan je od malih Roma koji su se latili knjige da bi se opismenili. Voli da uči. Izdvaja matematiku, a, kao i mnogi drugi romski dečaci i devojčice, naglašava da najviše teškoća ima da pravilno govori srpski jezik. Zahvaljujući činjenici da u Svratištu isključivo razgovaraju na srpskom jeziku, kako sa vaspitačima, tako i međusobno, uspevaju da savladaju jezik sredine u kojoj odrastaju. Na taj način se sprečava njihova marginalizacija, jer jezička barijera jeste jedan od razloga da ova deca nemaju isti uspeh u istom razredu i istoj školi kao njihovi vršnjaci. A bez škole ne može da se računa na njihovu integraciju, što je preduslov da se brišu predrasude koje postoje.
Romska deca iz Svratišta jesu pametnice. Vole da pričaju. Doduše, nešto zatvorenija su ona koja ne poznaju dobro srpski jezik pošto od rođenja žive i rastu u okruženju u kome se govori isključivo romski jezik, ali čim ovladaju srpskim ona postaju raspoloženija da sarađuju sa svima koji ih okružuju.
Toni se hvali da mu srpski jezik više nije onoliki bauk koliki je bio jer dolaskom u Svratište počeo je da govori pravilnije i namerava da savlada gramatiku da bi bio još bolji u školi i mogao da ostvari svoje planove.
– Želim da budem policajac. To ne mogu da postanem ako ne završim školu. Sada je raspust, ali čim stigne jesen, opet sledi učenje. Lepo je ne samo učiti, već i družiti se sa školskim drugovima. Imam puno drugara i u Svratištu. Lepo se slažemo.
I Toni provodi vreme na ulici i prosi.
– Ne prosim svaki dan. Ponekad. Sve ređe od kada dolazim u Svratište. Ranije sam morao da prosim svaki dan da bih kupio nešto da pojedem.
– Šta si kupovao za jelo?
– Burek i sok. Sad, kada sam gladan, dođem ovde i dobijem da jedem. Srećan sam što sam saznao da postoji Svratište.
I Tonijevi roditelji su od jutra do mraka na ulici: sakupljaju sekundarne sirovine.
– Muče se i oni, ali šta će, moraju nešto da rade da bi bar malo zaradili.
Živi sa roditeljima i bratom u jednoj prostoriji. Nema ni struje, ni vode. Zato u Svratištu, kako reče, ima i jedno i drugo. Njega doživljava kao svoju pravu kuću, a u sobičak od dasaka na periferiji grada odlazi samo da prenoći. Čim svane izlazi napolje i jedva čeka da stigne do Svratišta, posebno sada kada ne mora da uči i piše domaće zadatke, već samo da se igra.
Snežana Prljević
----------------------------------------------
Deca sve pamte
Svoj prilog možete da uplatite na žiro račun:
205-127261-97 Komercijalna banka na ime Centar za integraciju mladih sa naznakom Politika;
SMS-om na broj 1019 (samo za korisnike mts mreže). Cena 25 dinara (PDV uključen u cenu).
Sva prikupljena sredstva namenjena su održavanju i razvoju projekta „Svratište za decu ulice”
objavljeno: 19/07/2010
