Izvor: Danas, 18.Avg.2014, 22:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Predlog za okupljanje levice
Film pod ovim naslovom napravio je sedamdesetih godina u Americi veoma hrabar prodor u prikazivanju psihijatrijske bolnice kao metafore bolesnog društva.
Obračun uprave bolnice (vlasti i moćnika) sa buntovnim Mekmarfijem (neistomišljenicima koji bi da promene sistem), krajnje nemoralan, surov, ali efikasan, urezao se svakom gledaocu trajno u sećanje.
Da li smo došli do faze kada nas još samo lobotomijom mogu sprečiti da razmišljamo i razumemo politička uža >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << i šira dešavanja?
Dvadeset pet godina slušamo nebuloze političara na vlasti i onih u “opoziciji”, koji su nam objašnjavali, hronološki popisano:
- Da je Jugoslavija bila bolesna tvorevina u kojoj je srpski narod iskorišćen i da je iz te nakazne države trebalo pokupiti srpske teritorije (po osnovu stanovništva i po osnovu istorije i geografije) i, po cenu sankcija, ratnih zločina i potrošnje sopstvenih i tuđih građana, napraviti Veliku Srbiju.
- Da je socijalistički sistem bio užasan totalitarni režim u kome je narod živeo ne radeći ništa i to je plaćao potpunom individualnom neslobodom, naviknut na samoupravljanje u jednoj neefikasnoj ekonomiji tako što se država sve više zaduživala kako bi finansirala socijalni mir.
- Da je ceo svet protiv pravedničkog srpskog naroda i da su sankcije, a kasnije i bombardovanje posledica svetske zavere, pre svega po osnovu pokušaja da se zatre pravoslavna vera.
- Da se potpunom degradacijom prava radnika prave konkurentni uslovi za privlačenje stranih investitora.
- Da je prodaja i privatizacija javnog sektora jedini način da se zaustave korupcija, krađe i nesposobno upravljanje države nad njima i da se pribave toliko neophodna novčana sredstva za dalje isplate penzija i plata.
Građani nad kojima još uvek nije izvršena lobotomija istovremeno:
- Znaju da su u Jugoslaviji - socijalističkoj, samoupravnoj i prilično komunističkoj, živeli od svojih plata, da se droga nije prodavala po školskim dvorištima, da su se posle školovanja zapošljavali ili odlazili na rad u inostranstvo, da su po celom svetu putovali bez viza.
- Da je bila razvijena snažna industrija i bazna i prerađivačka, da su velike multinacionalne, a jugoslovenske, spoljnotrgovinske firme tu industriju snabdevale repromaterijalom i da su plasirale njihove proizvode na svetsko tržište.
- Ekonomisti znaju da su stope rasta DBP bile pozitivne u bivšoj državi i negativne posle njenog raspada.
- Da su korupcija i krađa bile prisutne u mikro dozama u odnosu na današnje.
- Da se kroz rad moglo napredovati, da su nam akademski stručnjaci bili priznati i kod nas i u svetu, da se od zarada moglo živeti i letovati, da marka automobila nije bila jedino merilo sposobnosti i uspeha u životu.
- Da su partizani predvođeni komunistima i Titom bili jedini borci protiv okupatora, da je kralj sa svitom pobegao iz zemlje posle narodnog ustanka protiv sramnog pakta sa Hitlerom i da pri tome nije zaboravio u zemlji kovčege sa zlatom. Da su partizani i njihovi simpatizeri trpeli neviđen teror četnika, ustaša, balija i okupatora. Da je sovjetska Crvena armija zajedno sa partizanima oslobodila
Beograd i deo okupiranih teritorija.
- Da su privatizacije izvedene tako da se formalno prikrije potpuna pljačka društvene imovine i da više nemamo industriju. Da su radnici ostali na ulici, a kupci i politička elita koja im je pljačku omogućila ostvarili enormne zarade i sve vreme u potpunosti vladaju ekonomijom i državom.
- Da će privatizacija javnog sektora biti samo pokriće za dalju pljačku onoga što je preostalo u državnoj svojini.
- Da su prihodi sve manji, troškovi sve veći, da zaduženost pojedinaca, porodica i države raste po eksponencijalnoj stopi.
Ova potpuna suprotnost ideja koje nam se plasiraju i naših sećanja i svesti o stanju u ovom trenutku, neodrživo je šizofrena.
Pri tome, ista galerija likova na političkoj I burazersko-privredničkoj sceni, defiluje na pozornici. Povremeno promene kostime i šminku, ali to su oni isti sa početka predstave. Glume razne likove, ali iza scene kada maske padnu, svi se klanjaju istim božanstvima krupnog kapitala.
Proces lobotomije se odvija polako već dve decenije - menja se tumačenje istorije, ekonomija se tumači jednoznačno i nudi se kao jedino rešenje scenario koji vodi samo u još veću propast i praktično u kolonijalni status. Nove generacije nemaju lično sećanje na drugačiju zemlju i život, a kolektivno sećanje kroz školsko gradivo i medije je već promenjeno.
Zato je OBAVEZA nas koji se još sećamo, nas koji razumemo svetske procese i globalizaciju, nas koji znamo da postojeća rešenja nisu jedino moguća, nas koji imamo ličnog poštenja i kojima je stalo da se najveći mogući broj ljudi vrati normalnom životu, da okupimo levičarske snage u Srbiji u jednu političku organizaciju, da se povežemo sa levicom u regionu i Evropi i da zajedničkim snagama ponudimo alternative ovom beznađu i populizmu.
Podsećanja radi, samo je indijanski poglavica skoro nadljudskom snagom iščupao mermernu česmu kojom je uspeo da razbije rešetke i izađe u slobodu. Mekmarfi tu slobodu nije dočekao, ni kao svestan čovek, ni kao čovek sveden na stanje biljke. Ali je uspeo da ideju prenese onom ko je imao snage da je sprovede.
Možda ovoga časa nećemo stići do česme, ili nećemo imati snage da razbijemo rešetke, ali nije malo ni da prenesemo ideju.
Autorka je diplomirani ekonomista, članica Građanskog saveza
