Izvor: Glas javnosti, 14.Okt.2009, 11:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Predijevanje“ Crne Gore
Odavno sam pisao o atacima crnogorskih novoidentitetlija i separatista koje zovu „Dukljani“ na Svetoga Savu. Nije bilo davno kada su u Katunskoj nahiji u stravičnoj srbomržnji ritualno spaljivali ikonu Svetoga Save, duhovnog prosvetitelja prostora na kome se nalazi današnja Crna Gora. Spaljivanje ikone Svetoga Save nismo doživeli samo kao puki nastavak stravičnog uništavanja duhovnog i kulturnog blaga Mitropolije crnogorsko-primorske i Srpske pravoslavne crkve iz vremena komunizma. Sećam >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << se jedne prilike od pre nekoliko godina kada je jedan od ostrašćenih srbomrzaca sa Cetinja pred crkvom na Ćipuru, ispred Cetinjskog manastira, jednog monaha psovao imenom Svetoga Save. Poruke tih sramnih činova ni malo nisu slučajne i idu u pravcu potpore za totalno razsvetosavljenje Crne Gore i sistemske pohare ili pljačke njenog viševekovnog identiteta.
Sveti Sava je odavno izbačen iz crnogorskih škola. U udžbenicima u Crnoj Gori nema čak ni pesnika, ni pisaca, ni velikih ljudi koji su pevali i pisali o Svetom Savi. Javne dvorane u nekim crnogorskim gradovima su sa različitim nemuštim i, što je najgore, netačnim obrazloženjima već više godine zatvorene za održavanje Svetosavskih akademija. Sveti Sava je u Crnoj Gori izbrisan iz svih osim iz crkvenih kalendara. Nema ga u emisijama javnih servisa u Crnoj Gori osim u prilikama kada se govori o njegovoj „duhovnoj okupaciji“ sopstvene očevine.
Nisu malu naivnost pokazali oni koji su verovali da će se sa progonom Svetoga Save u njegovoj očevini završiti nakon referenduma o crnogorskoj nezavisnosti 21. maja 2006. godine. Da je to tačno svedoči i najnovije brisanje toponima sa Savinim imenom i Savinim blagoslovom.
Ako bi neko od mene tražio da ukratko opišem Crnu Goru, onda bih rekao da nema ni manje zemlje, a ni više toponima sa imenom Svetoga Save. Savin kuk, Savin lakat, Savina voda, Savin izvor, Savina poljana, Savina, Savovo - samo su neki od poznatijih.
Retki su, međutim, oni koji su verovali da će nekome pasti na um da menja čak i toponime sa Savinim imenom u Crnoj Gori. Akcija je započela sa severa, a pretpostavljam da će se završiti u manastiru Savini koji bi, kao i samo mesto, kreatori novog identiteta u Crnoj Gori rado preimenovali u „manastir Uspenja Bogorodice“ ili „manastirsko“.
Krenulo se, ni malo slučajno, iz multinacionalnog, multikonfesionalnog, multikulturnog i siromašnog Plava. Najpre su na meti bile turističke i saobraćajne signalizacije. Tako je, na primer, Savino oko u Vusanju postalo „Oko skakavice“, a od Savine vode u Dovolji ostalo je samo jedno slovo.
Stariji meštani ovu novu poharu identiteta već nazivaju „predijevanjem“, a vlast ne samo da „mudro ćuti“ nego, reklo bi se, i prećutno podržava akcije koje će joj kasnije poslužiti za izmenu tih „od naroda davno odbačenih toponima“.
Nije ni čudo što se sve ovo dešava sa Svetim Savom. U zemlji u kojoj se prekraja i falsifikuje istorija, izgoni ćirilica i nameće latinica, stvara lažna crkva, lažna akademija, novi identitet, novi i nikom poznati jezik, fantomski instituti, onda ni Sveti Sava ne može ostati netaknut i neoskrnavljen.
Ako Crna Gora krene da se, saglasno poznatim i bezbroj puta viđenim karakteristikama mentaliteta ovdašnjih žitelja, „predijeva“, pitanje je šta će bez Svetoga Save ostati od nje. Ko zna - možda stvarno i postane „crvena Hrvatska“, kako su joj još pre više decenija kumovali ostrašćeni hrvatski šovinisti.
