Izvor: Politika, 09.Nov.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prećutano srpsko poreklo manastira
Šta su stručnjaci užičkog muzeja videli prilikom istraživanja srpske narodne kulture u rumunskom gradu Aradu i okolini
Užice – U okviru etnografskih izučavanja o srpskom narodu u susednim zemljama, što je višegodišnji projekat SANU, troje stručnjaka Narodnog muzeja iz Užica, koji su na područja Temišvara istraživali i pre četiri godine, u oktobru su posetili oblast Pomorišja u Rumuniji. Istraživali su groblja i nadgrobne spomenike, narodnu arhitekturu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i materijalnu kulturu na području Arada i okolnih mesta, gde Srbi u velikom broju žive vekovima. Obišli su sela i gradove, crkve i manastire, razgovarali sa meštanima, prikupljali saznanja korisna za stručne radove i monografiju koju će objaviti.
U velikom i lepom Aradu videli su spoj novog i prošlog, sjaj davno pravljenih zdanja koja su još krajem 19. veka bila delo arhitekata Srba, u čemu je pečat naročito ostavila ugledna porodica Tabaković. Uživali u lepoti aradske crkve Sv. Petra i Pavla, zadužbini Save Tekelije, a u obližnjem selu Monoštoru prvi put čuli za jednu srpsku crkvu posvećenu Vidovdanu, čime ovdašnji Srbi, kojih je tu sasvim malo preostalo, iskazuju vernost tradiciji. Obišli i druge hramove, tri prelepa manastira kraj Arada: Gajski, Hodošbodrog i Bezdin. Istraživali groblja na kojima su Srbi sahranjivani, proučili 915 spomenika...
Zaključak užičkog tima u kome su etnolozi Bosa Rosić i Ivana Todorović i fotograf Zoran Domanović, nakon svega viđenog, nije ohrabrujući: utisak nestajanja i asimilacije srpskog življa, viđen i u regionu Temišvara pre četiri godine, u Pomorišju je još upečatljiviji, kažu naši sagovornici.
– Ponos obuzima svakog ko vidi lepotu Arada i zdanja koje su Srbi projektovali, ali ovde je Srba poslednjih decenija sve manje. U selima oko ovog grada slika je takođe porazna. Srpske kuće sve su praznije, u nekima od njih ostali su samo vremešni Srbi, a groblja su zapuštena – kaže nam Bosa Rosić, pa dodaje da se na savremenim nadgrobnim spomenicima bolje nego igde vidi asimilacija srpskog življa.
– Kad se Srpkinja uda za Rumuna, ona je odmah Rumunka. Kad se Srbin oženi Rumunkom, pa ako ona njega nadživi, već je na njegovom spomeniku prezime Popović postalo Popovici. Deca iz takvog mešovitog braka, govoreći maternji jezik, ubrzo počnu da sebe smatraju Rumunima. Naredna generacija već jedva da i zna za svoje poreklo i korene – ističe Bosa Rosić, etnolog koja je svojevremeno dala značajan stručni doprinos osnivanju etno-muzeja u Sirogojnu.
Prema njenim rečima, i rumunska država pospešuje asimilaciju: u srpska sela u plodnoj banatskoj ravnici, dekretima su naseljeni Rumuni iz neplodnih planina, pa se potomci Srba sele u gradove i prodaju zemlju pridošlicama. Država, takođe, groblja povremeno premešta, otprilike na svakih 50 godina, u čemu naša sagovornica prepoznaje nameru da se zatru tragovi ranijih stanovnika.
– Obišli smo tri stara srpska manastira u okolini Arada. U manastiru Gajski, koji su Srbi podigli, sada su monasi Rumuni, lepo su ga obnovili, službe su stalne, posetioci dolaze, ali srpska prošlost je zaboravljena. Tako je i u Hodošbodrogu, na čijoj se zvonari i sada nalazi veliki grb Brankovića. U tom manastiru su i spomenici srpskim velikašima, muzej ikona. Monasi Rumuni pokazuju srpske ikone, ali nijednom ne kažu da je ovo srpski manastir. Jedini koji se i sada može smatrati srpskim je manastir Bezdin, u kome je još 1923. godine radila srpska monaška škola. Ali to prelepo zdanje je već dotrajalo, turisti ga ne obilaze, a jedina monahinja je 84-godišnja Srpkinja, kojoj su nedavno doveli jednu devojku da brine o njoj – navodi Bosa Rosić.
Istraživači su u selu Felnaku imali zanimljiv susret sa srpskim sveštenikom, koji se tu doselio iz temišvarskog kraja. Dve njegove ćerke, fakultetski obrazovane, žive u Falaku, a na posao putuju u grad, i obe su udate za Rumune. Objašnjavaju da u Felnaku nije imalo Srba za ženidbu, pa je to bilo jedino rešenje. Inače, crkvenjak u seoskoj crkvi nosi srpsko ime i prezime – otac mu je Srbin, a majka Rumunka – ali ne zna nijednu srpsku reč. Ipak, prema svedočenju Bose Rosić, žestoko se naljuti kad mu neko kaže da je Rumun.
B. Pejović
[objavljeno: 10/11/2008]
.jpg)
