Izvor: Politika, 06.Jan.2013, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Praznik u gotovo napuštenom selu
Veliki praznik u Bresniku i ovog puta se dočekuje uz bogatu trpezu, ali slavi ga svega pedesetak duša, koliko ih je ostalo u ovom mestu kod Kraljeva
Bresnik – Nema tog praznika, ni datuma koji se u studeničkom selu Bresnik svečanije dočekivao od Božića. Bilo da je vladalo siromaštvo, bilo da je besneo rat ili carevao komunizam, Bresničani su godinu dana štedeli ne bi li taj dan obeležili kako i dolikuje najsrećnijem porodičnom prazniku.
A to, između >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ostalog, znači obezbediti i „božićnjaka”, jer, kako za „Politiku” kaže meštanin Božidar Dugalić (87), „obeležiti Božić bez praseta ravno je grehu”. Ali, upozorava nas on, to je pre svega dan kada među ukućanima vlada sloga i ljubav. Verujemo u svaku njegovu reč, jer ko bi bolje govorio o ovom prazniku od čoveka koji je na taj dan i rođen i zbog toga i dobio ime Božidar.
Priča o Božiću počinje šest nedelja ranije, i to velikim postom, tokom kojeg pravoslavni vernici do 7. januara ne jedu hranu životinjskog porekla. Tako je Badnji dan, u stvari, poslednji dan suzdržavanja od mrsne hrane.
– U našem selu običaj je da tog predvečerja glava porodice sa drugim muškim ukućanima ode u šumu zarad seče badnjaka. Pored sekire nosimo rakiju, kukuruz i kolač koji stavljamo na panj kako bi bila rodna godina. Badnjak može da bude samo hrast ili cerovo drvo. Pre seče domaćin badnjaku „čestita” Božić, prekrsti se i otpije gutljaj rakije – objašnjava Božidar Dugalić.
Badnjak se unosi u prostoriju u kojoj je založena vatra, a ukućani domaćina zasipaju žitom i obraćaju mu se rečima: „Dobro došao sa životom i zdravljem, sa rodom i berićetom!”
– Važno je zapamtiti da domaćin nikako badnjak ne sme da drži u goloj ruci, već mora da nosi rukavice. Zatim treba da priđe vatri i da granu ubacuje u plamen. Dok izleću varnice izgovara reči kojima „naručuje” sve ono što je potrebno jednom domaćinstvu: zdravlje, jednak broj muških glava i ženskih strana, novac, povrće, voće, žitarice, stoka... a dušmana ni za lek. Na kraju, kad badnjak završi u vatri, preko njega se ljubi najmlađi bračni par. Ovim se simbolično priželjkuje sloga kako među ukućanima u domu tako i među stanarima u štali – priča Dugalić.
Kada je gotov obred oko vatre, sledi deo koji možda najviše vole najmlađi – posipanje slame. I ovde glavna uloga pripada domaćinu, koji sa džakom na leđima izgovara „kvoc, kvoc”, a mlađi čupkaju slamu i oglašavaju se sa „piju, piju”. Ulaskom u kuću džak slame ostavljaju ispod stola i tek onda može da počine večera.
– Ono što posebno pogoduje domaćicama jeste to što se trpeza ne rasprema do narednog dana. Ranije, kada bismo završili sa jelom, prespavali bismo na slami pod stolom, ali to odavno nije slučaj – kaže Dugalić.
Kad je bio dete, seća se Božidar, jedva je čekao da osvane Božić. Manje zbog rođendana, a više zbog toga što je dugom božićnom postu došao kraj. Naravno, doručak nikada nije počinjao dok u kuću ne stigne prvi gost – položajnik. Dar položajniku je ranije najčešće bio konoplja od koje su se prele košulje i vunene čarape.
– U ovom prazniku, vrlo važnu ulogu ima i božićna česnica u čijim parčićima se može pronaći para, pasulj, iver... U Bresniku su se na taj način delili poslovi – pa bi onaj u čijem parčetu bi se zadesio novčić bio blagajnik, pronalazač pasulja čuvao bi ovce, a dobitnik ivera (simbolizuje jaram) bavio bi se konjima... – priča naš sagovornik. Božić se slavi i sledećeg, drugog dana.
A onda, domaćice iz kuće iznose slamu, raspoređuju je po voćnjaku kako bi voće rodilo, razmeštaju trpezu kao nesumnjiv znak da je praznik prošao.
Na kraju razgovora Božidar Dugalić nas upozorava da se u njegovoj kući ipak nešto promenilo. Iako i dalje na trpezu iznosi prase, umesto 14 čeljadi danas je na ručku samo troje. Odavno nema ni dečjih glasova koji izgovaraju „piju, piju”, ni mladih bračnih parova koji se ljube nad vatrom.
U Bresniku, selu kod Kraljeva, sa 50 ostarelih duša, Božić je danas i nostalgičan praznik.
Višnja Aranđelović
objavljeno: 06/01/2013
