Izvor: Danas, 14.Avg.2014, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pravda ne iziskuje sudsku kapu i konopac
London - Bilo je to 1960-ih, ali je moglo da bude i 1800-ih. Dvojica muškaraca, koji su samo nekoliko nedelja ranije osuđeni za ubistvo, izvedeni su iz svojih ćelija iz dva zastrašujuća zatvora iz viktorijanskog doba i obešeni uz minimalnu ceremoniju u osam sati ujutru.
Gvajn Evans (24) i Piter Alen (21) obešeni su 13. avgusta 1964, pre tačno 50 godina. Njihovo pogubljenje je usledilo brzo i za njihov slučaj gotovo da nije bilo medijskog interesovanja. Evans je poslednje >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << trenutke proveo u zatvoru Strendžvejs u Mančesteru, a Alen u zatvoru Volton u Liverpulu. Pošto su nakon kratkog suđenja proglašeni krivim za ubistvo 53-godišnjeg Džona Alana Vesta, radnika u vešernici, danas ih se retko ko seća po bilo čemu osim po činjenici da je njihovo pogubljenje bilo poslednje pred ukidanje smrtne kazne u Britaniji.
Šta smo pola veka kasnije naučili o teškom pitanju zločina i kazne, o smrtnoj kazni i njenom ukidanju?
Pre svega smatram da smo naučili da pravda ne iziskuje sudsku kapu i konopac. Kada je smrtna kazna prvi put suspendovana 1965, a onda i ukinuta 1969, nije se srušio plafon. U Engleskoj i Velsu je 1964. bilo 296 ubistava, uključujući ona zbog kojih su Evans i Alen obešeni. Činjenica je da su godišnje stope ubistava rasle tokom sledećih 25 godina, i dostigle vrhunac 2002. premašivši hiljadu (kada su 172 ubistva pripisana samo Haroldu Šipmanu), ali su od tada beležile neočekivano brzi pad, te su ubistva sada na najnižem nivou u poslednjih gotovo 30 godina. Naravno, ukupan broj stanovnika je za to vreme znatno porastao.
Tvrdnja da smrtna kazna odvraća ljude od izvršenja ubistva jedan je od najukorenjenijih mitova o tom delu. Rezultati globalnog istraživanja koje su sprovele Ujedinjene nacije i brojni akademici više puta su pokazali da je ona netačna. Takođe je teško pomiriti veru u njen "preventivni efekat" s činjenicom da je u državama gde je smrtna kazna na snazi, na primer u SAD, stopa ubistava znatno viša nego tamo gde je smrtna kazna ukinuta.
Imati dželata u pravosudnom sistemu nema univerzalan preventivan efekat, a ogromni deo ubistava je u svakom slučaju krvoproliće bez mnogo predumišljaja. Ono što je jedinstveno u vezi sa smrtnom kaznom jeste njen zastrašujući kraj. Kad se izvrši, povratka nema. Zatvorenici koji su greškom stavljeni u zatvor mogu da se puste na slobodu, mogu da budu pomilovani ili može da im se plati odšteta. Oni koji su greškom pogubljeni predstavljaju sudsku tragediju.
Vladavina smrtne kazne je okončana u Britaniji. Ona je zaostavština jednog nasilnijeg doba, vremena kada su prestupnici bičevani, stavljani u okove ili transportovani u daleke zemlje da odsluže kaznu. Sada živimo u eri kada većina ljudi u Britaniji ne želi smrtnu kaznu i zapravo i ne razmišlja mnogo o tome osim možda u slučaju kada su čuli za užasno neuspelo pogubljenje u SAD.
Pre 30 i više godina još je bilo prilično uobičajeno da vodeći političari traže da se vrati vešanje kao smrtna kazna. Sada to više nije slučaj. Javna peticija za parlamentarnu debatu o ponovnom uvođenju smrtne kazne dobila je malo podrške i za nju je bilo manje potpisa nego za kontrapeticiju. Britanija se "posvađala" sa sudskim pogubljenjem, prepoznavši njegovu arbitrarnost, neotuđivu okrutnost i čisto preterivanje.
Svojom poslednjom kobnom šetnjom od ćelije do prostora za vešanje Evans i Alen su okončali doba jakog konopca, omče i oko dva metra visokih vešala. Bio je to avgust 1964, Bitlsi su krenuli na svoju prvu svetsku turneju i bili su na ivici da odrede eru. Bio je to početak "svingerskih 1960-ih", ali i kraj jedne daleko užasnije forme "svingovanja" (njihanja, prim. prev. - eng. swinging).
prevela: Marija Kojčić
