Izvor: Danas, 08.Dec.2014, 00:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pravac spoljne politike
Da li treba da živimo i delujemo u stvarnom svetu ili u virtuelnoj stvarnosti, pitanje je koje se nameće vladama republike Srbije od pada Berlinskog zida 1989. godine do danas? Naime, prilikom vođenja srpske spoljne politike već je preko dve decenije prisutna tendencija da se ignoriše stvarni odnos snaga u međunarodnim odnosima jer nam on kao takav ne odgovara, već da se računa na „projektovane“ sukobe svetskih sila koji će se sigurno desiti, samo se još ne zna tačno gde i kada.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << />
Tako je postojala teza da SSSR i generalni sekretar Komunističke partije Mihail Gorbačov neće da dozvole raspad SFRJ ili pak, da Rusija sa predsednikom Borisom Jeljcinom na njenom čelu, ali i Kina, neće moći da pređu preko bombardovanja SR Jugoslavije. Nešto skorije je lansirana teza o „politici neutralnosti Srbije“ u „multipolarnom“ svetu u nastajanju. Stvarni geopolitički položaj Srbije je takav da o multipolarnom uticaju zapravo nema ni govora. Reč je o tome da su SAD izvojevale pobedu u hladnom ratu, te su samim tim isključile stvarni uticaj Rusije na evropskom kontinentu sve do Krima i istočnih delova Ukrajine. Srpski narod živi u jednopolarnoj Evropi, kojom u ekonomskom i pravnom smislu u potpunosti dominira sistem koji je ustanovljen u okviru Evropske unije, a u vojnom pogledu NATO pakt zasnovan na vojnoj sili Sjedinjenih Država. Pokušaji zaobilaženja ovih činjenica mnogo su koštali Srbiju i njene građane u teritorijalnom i ekonomskom smislu u proteklom periodu. Uzmimo samo u obzir poslednje događaje...
Srbija se na osnovu zaključenog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju nalazi na putu ka članstvu u Evropskoj uniji, čije su članice, međutim, kolektivno uvele ekonomske i političke sankcije Rusiji. Da li kod nas neko stvarno misli da je pravoslavnoj članici Unije, kao što je primera radi Grčka, lako palo uvođenje sankcija Rusiji? Pri tome znamo da se Grčka nalazi u jednoj od najtežih ekonomskih kriza u svojoj istoriji, te da je i te kako pogođena zabranom izvoza svojih poljoprivrednih proizvoda na rusko tržište. Dalje, da li je za Francusku ugodno odlaganje izvršenja ugovora o isporuci već proizvedenih bojnih brodova Rusiji kada je i sama u teškom ekonomskom položaju i kada su time posebno pogođeni radnici zaposleni u brodogradilištima na atlantskoj obali? Ne treba gubiti iz vida da je Francuska imala u svojoj novijoj istoriji dobre savezničke odnose sa Rusijom. Prethodno pomenute države, a i ostale članice Evropske unije moraju da žrtvuju svoje ekonomske interese zbog poštovanja načela solidarnosti i zajedničkog delovanja unutar zapadnog vojnog, ekonomskog i političkog saveza. Logično je da SAD i članice Evropske unije koje same podnose žrtve radi ostvarivanja svojih strateških ciljeva očekuju od Srbije barem određenu uzdržanost, ako ne i nešto više u njenim odnosima sa Rusijom.
Dakle, nalazimo se u periodu vrlo zategnutih odnosa između Zapadnog saveza i Rusije, za koji je izvesno da može potrajati duže vreme. U ovakvom kontekstu, a u ime tradicionalno dobrih odnosa sa Rusijom, opredelili smo se za rizičan potez u vidu realizacije posete ruskog predsednika Srbiji onda kada on nije rado viđen gost u regionu, pa ni u Bugarskoj, koju Rusi inače smatraju svojim tradicionalnim saveznikom na Balkanu. Međutim, vlada Srbije želela je da iskoristi privremeni položaj naše države, koja se još pridružuje EU i realizuje neke od mogućih poslova sa Ruskom Federacijom. Preuzimanje ovog rizika i može da se razume ako imamo u vidu da je Srbija pred ekonomskim kolapsom, iscrpljena pored ostalog dugogodišnjim sankcijama, katastrofalnim bombardovanjem i sistemskim slabljenjem države koja je omogućila njenu pljačku.
SAD i članice Unije su sa svoje strane ispoljile određenu toleranciju prema srpsko-ruskoj ekonomskoj saradnji, iako im ista u ovim okolnostima nikako ne odgovara. Međutim, organizovanje vojne parade za ruskog predsednika u Beogradu zasigurno je u zapadnom svetu shvaćeno kao svojevrsna provokacija, bez obzira na istorijske jubileje. Na provokaciju mora da se odgovori provokativnim akcijama, te u tom kontekstu može da se gleda na prelete albanskog drona preko našeg stadiona tokom međunarodne fudbalske utakmice ili pak na oslobađanje, pa zahteve za hapšenje čuvenog haškog pritvorenika.
Srpska spoljna politika poslednjih godina ima svoj realan pravac. Ovaj nije usmeren ka neostvarivoj „neutralnosti“ u sadašnjim okolnostima, već ka punopravnom članstvu u Evropskoj uniji. Reč je o procesu našeg postepenog pristupanja zapadnom ekonomskom i političkom savezu u Evropi, dok je pristupanje vojnom savezu tj. NATO-u za sada ostavljeno po strani. Sam proces pristupanja Evropskoj uniji trebalo bi da doprinese našem civilizacijskom napretku. Stoga, prethodno opredeljenje moramo da imamo stalno u vidu i onda kada povlačimo kratkoročne spoljnopolitičke poteze koji na izgled donose trenutnu dobit, a u stvari mogu da stvore dugoročnu štetu po interese i stabilnost zemlje. Srbija nije SFRJ, a današnja Evropa nije blokovski podeljena pa da joj treba srpska nesvrstano neutralna spoljna politika. Srbiji je u interesu da se integriše u Evropsku uniju pokušavajući koliko god je to moguće da zadrži dobre bilateralne odnose sa drugim velikim državama u svetu.
Autor je naučni savetnik u Institutu za evropske studije u Beogradu
.jpg)
