Izvor: Blic, 30.Jun.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Potraga za domovinom
Potraga za domovinom
Gordana i Ivan upoznali su se tokom studija u Sarajevu. Ivan je upravo diplomirao politologiju kada je u Bosni i Hercegovini počeo rat. Ona je bila pred diplomom sociologa.
Bili smo se kod njegovih roditelja u Derventi kad su počeli žestoki sukobi. Tada smo bili verenici sa divnim planovima; zajednički život, posao, deca... Kada je postalo zaista gusto svi zajedno odlazimo kod mojih u Srbiju u nadi da ćemo se nekako snaći i imati mir. No, tadašnja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Srbija bila je u jeku nacionalizma i Ivan i njegovi roditelji doživljavaju razne vrste neprijatnosti i maltretiranja zato što su Hrvati priča Gordana.
Tada je život bio pakao, kaže. Nisu znali da li je bilo bolje ostati u polusrušenoj Derventi ili doći u Srbiju.
Snovi o normalnom životu se ruše i Ivan i ja naprečac donosimo odluku da idemo kod moje rodbine u Nemačku. Tada smo se šalili kako ćemo biti gastajbarteri sa šarenim košuljama, debeli i sa mercedesom. Te 1993. godine ja sam priučila nemački jezik čitajući uputstva za upotrebu na sanitarima, kiselinama i sredstvima za pranje. Radila sam kao čistačica, a Ivan je kopao septičke jame kaže ona.
Podstanarski i radnički život trajao je godinama. Ratovi u staroj Jugoslaviji su se smirili, a oni dobijaju ćerkicu Tijanu. Iz Srbije dolaze Ivanovi roditelji i to život čini lakšim.
Samo dva puta sam u pet godina videla roditelje. U Nemačkoj smo ipak našli prijatelje koji su nam pomagali da se osećamo manje opterećeni brigom za porodice, prijatelje i sve one koje volimo rekla je Gordana.
No, najlepše iznenađenje bilo je kada je otišla u Sarajevo i diplomirala.
Srela sam prijatelje, na ulici slušala poznat jezik i osećala se kao čovek. A onda je došlo još jedno iznenađenje: meni i Ivanu u Nemačkoj priznaju fakultet. Trebalo je samo da položimo ispite iz jezika što nije bio problem priča Gordana.
Nisu se nadali da će raditi u struci, ali nemačke diplome učinile su da se osećaju bolje.
Postigli smo uspeh u Nemakoj. Iako smo stranci i uvek ćemo to biti. Tada sam radila u kiosku i prodavala novine, a Ivan je bio taksista. To je maksimum. Nismo želeli da da naša kćerka bude Nemica. I našli smo se pred novom dilemom, šta dalje. Biti bliže svojoj pravoj domovini ili se zauvek oprostiti od nje. Naša prava domovina raspala se u posebne države. Ići u izolovanu Srbiju u kojoj nema perspektive bilo je besmisleno. Razmišljali smo o Sarajevu i na kraju se odlučili. Evo nas u Zagrebu. Tijana kaže da joj se ovde sviđa i nas to čini srećnim. Nadam se da je ovo kraj našeg puta rekla je sa setnim osmehom Zagrepčanka. S.STEFANOVIĆ
